Blog, par godina kasnije…

“Blog je oblik moderne književnosti koji prezirem, jer je ta stvar lišena bilo kakve objektivne kritike. Kad imaš gomilu malih autora koji su slobodni da pišu bilo šta, mislim da medju njima ne može da se iskristališe ono što valja jer mu je okolina bedna i toj masi neće se primetiti onaj koji kvalitetno radi. Blog je stvaro samo estradne zvezde i starlete. To je, u stvari, direktna manipulacija novog vremena u kome žvimo.”

Marko Vidojković, Singidunum weakly, avgust 2010

Zaustih…

…Izjava je na mestu, pogrešnom doduše; čovek je blabla i njanja; mislim da je sve taština, naše oko vidi samo delić celine, al’ odustadoh.

Nekim stvarima, potrebno je i neophodno oduzeti emociju, ne kopati ih rečima, niti banalnostima. Samo ih pustiti…

Tražim ključeve

Oduvek su me fascinirale reči. Ili sam želela da fasciniram njima. Ljude. Poneku životinju. Nekad i krupnu zverku. Valjda iz potrebe da budem izuzetna. Vrlo retka ljudska potreba. Ljudi inače teže ka prosečnosti. Ko još želi da bude izuzetan..

prijatelj, roditelj, lekar

sportista, knjigovodja, vozovodja, glupovodja,

glasnogovornik?

Niko. Malo ko, zapravo. Ne,nisam se pomerila od cinizma, jer to sa cinizmom blage veze nema.

Šta se suštinski (i van suštine) promenilo od Prolaza?

Ništa.

I daje su prijatelji u mom životu retkost. Još uvek je osmeh na osmeh ono za čim čeznem.

I dalje sam tamo gde ste me pre godinu i više ostavili. Još uvek..

Sjebana. Sklupčana. Lažno hrabra i jebeno brižna, u krugu nekih novih ljudi i pojava od kojih me tek po neko očeše, trgne i podseti da postojim.

Mnogo promašaja i poneki slučajni pogodatak. Bar u metu, ako ne u sam centar. Kao shvatila sam da smisao zivota nije ni realan, ni ocigledan i nema veze sa stvarnim i pragmaticnim, ni sa juce ni sutra..

A reči… One su uvek tu. U mislima ili u vazduhu. Godinama se valjaju i nikako da iščupaju iz mene suvu pocepanu istinu koja će, ako nikom drugom, ono bar mene doneti oslobađanje i okončati put dug dvadeset i više godina.

Eto, pokušala sam. Nemoj mi reći da nisam, iako svoje zveri i strahove ni ovoga puta nisam isterala

iz kaveza,

na megdan,

negokako?

U prolazu…

U suštini ima vrlo malo zaista civilizovanih ljudi na ovom svetu. U odnosu sa drugima potrebna je velika diplomatija, a u odnosu na naš ego pazljiv nadzor.

U potrazi za lancem koji bio bio jači od svoje najslabije karike, neke Stvari sam ipak dočekala.