Komunikacija

E-mail je ličniji od telefona jer su se ljudi izveštili da manipulišu glasom. Sa slovima je teže, dok se ponovo ne izvešte pa postanu književni kritičari.
Bilo nekad, dok je mail bio novo sredstvo komunikacije. Možda ni tad. Dok se nismo izveštili. Ili nam je ta veština urodjena? Nekima to ide lako, neprimetno kao čeoni sudar…

S druge strane neki drugi u svakoj napisanoj rečenici traže reč koje nema. Jure skriveni dar da bi mogli da dožive i shvate bas onako kao sto je taj nekao mislio dok je pisao. Uzaludan posao.

Jer…
Mi reči sastavljamo u rečenice kako nam se dopada i kako nam dobro zvuče, jel? Da ostavimo utisak, dabome.

A onda još jedan apsurd. (Iz kolekcije apsurda koje sam nakupila).
Pisanom komunikacijom se lakše otkrivamo, pokrivamo, sakrivamo i lakse budemo ono što zapravo jesmo. Učinjena
nam je velika usluga kad nam je dozvoljeno da ne moramo da kažemo (ili napišemo) ono što pomislimo. Ne moramo ni da uradimo ono što kažemo.c90b443fcf6e76f3.jpg

E sad sam otkrila Ameriku…

Upoznavanje

Malo ljudi se upoznaje (mislim na istinsko upoznavanje) njega radi, već se ono sklapa iz zbivanja koja nas vezuju.

Apsurd.

Društvene veze su nastale zato što se ljudi udružuju ne bi li postigli zajednički cilj. Kasnije shvate da taj zajednički cilj ima prolazan karakter i da je jedino što ostaje društveni odnos. Izgleda da nam je taj društveni odnos, bliskost , toplina, saradnja ili konflikt potreba važna kao i fiziološka, a da ciljevi postoje i zato su komlikovani da bi se ljudi zbog njih udruživali. Na početku je bilo obrnuto, ali mi smo već dovoljno degenerisani da bi apsurd bio jedina deskripcija naših bazičnih aktivnosti.

Apsurd je retko kad očigledan.

Savremeni pisci, cinici i artisti bi trebalo da u odnosu na apsurd imaju istu ulogu kao inkvizitori na dogmom označen greh, s tom razlikom što danas u apsurdu uživamo i on predstavlja jednu od najinspirativnijih zabava, a industrija zabave je najveće leglo društvenih zala, upravo zato što su ta zla hrana kojom se hrani, mada bi trebalo da budu njihov alarm i vrsta narodnog leka.

Zato, oprez.

Prošle su godine od kad sa prvi put spoznala ovaj apsurd i koji se otvorio preda mnom kao pukotina posle zemljotresa. Još uvek sam na istoj strani na koj sam bila pre toga, još uvek srljam u životu i još uvek nemam cilj. No, bolje i to nego da postanem senka bez sadržaja koja je potištena na svetao i topao dan. Dublje značenje ovog apsurda, njegove spoznaje kao i uticaja na mene nemogu sad iznositi, ne bi vam bilo interesantno. Vratiću se na isti jedog dana, ako usput ne smislim neko valjano opravdanje.

Znate li o čemu se ovde radi? Ja još uvek ne znam.

Ukradene misli

Ipak je potrebno mnogo strpljenja. Kažu, najvažnije je da misliš o onome što želiš, ali ne znam koliko je to u nekakvim jedinicama mere, u minutima, ili đulima potrošenim na misli. Nije li to samo maštanje? Nije li nagrada kojom će biti podaren onaj koji stalno vodi računa o nečemu zapravo ekvivalent sreći koju osećamo kada sanjamo, sanjarimo ili potpuno poludimo?

Šta ja uopšte želim? Kažu da umetnici imaju kompleks Boga iz koga se rađa potreba da stvaraju paralelne svetove. (Da li se na to misli pod alternativom?) Ako je tako, onda je to vrhunska gordost, atropocentrizam i egoizam izražen do krajnjih granica. Tu oholost poseduju još samo lekari i tirani, osecajući u sebi moć da uplove u maticu nečije sudbine. Ali stvarati novi svet ili samo jedan njegov deo, izmišljati nepostojeće da bi se pročešljalo postojeće to zaista vređa.

Ko me je stvorio ovakvom kakva sam? Primarna porodica, genetsko nasledje, ekonomsko socijalno stanje u ovoj zemlji? Ne.
Ljudi čije su misli i koraci bili upućeni meni. Čije tajne čuvam kao svoje, čije osmeh skupljam u staklenu posudu.

Ne mislim da cu ih ovim objavljivanjem zgaziti.
Zgaziću samo sebe. Hrabrost košta.