Ukradene misli

Ipak je potrebno mnogo strpljenja. Kažu, najvažnije je da misliš o onome što želiš, ali ne znam koliko je to u nekakvim jedinicama mere, u minutima, ili đulima potrošenim na misli. Nije li to samo maštanje? Nije li nagrada kojom će biti podaren onaj koji stalno vodi računa o nečemu zapravo ekvivalent sreći koju osećamo kada sanjamo, sanjarimo ili potpuno poludimo?

Šta ja uopšte želim? Kažu da umetnici imaju kompleks Boga iz koga se rađa potreba da stvaraju paralelne svetove. (Da li se na to misli pod alternativom?) Ako je tako, onda je to vrhunska gordost, atropocentrizam i egoizam izražen do krajnjih granica. Tu oholost poseduju još samo lekari i tirani, osecajući u sebi moć da uplove u maticu nečije sudbine. Ali stvarati novi svet ili samo jedan njegov deo, izmišljati nepostojeće da bi se pročešljalo postojeće to zaista vređa.

Ko me je stvorio ovakvom kakva sam? Primarna porodica, genetsko nasledje, ekonomsko socijalno stanje u ovoj zemlji? Ne.
Ljudi čije su misli i koraci bili upućeni meni. Čije tajne čuvam kao svoje, čije osmeh skupljam u staklenu posudu.

Ne mislim da cu ih ovim objavljivanjem zgaziti.
Zgaziću samo sebe. Hrabrost košta.