Veoma opasna romansa

Počelo je bezazleno. Obična komunikacija. Naivna priča. Trajalo je danima, nedeljama.
Uvlačilo se pod moj kožu tiho, neprimetno.

Da, trebao mi je taj osećaj. Uvek sam gladna tog osećaja. Bez njega sam polu živa. On mi je pokretač, duševna hrana. Od njega umem da se budim i da nisam lenja, neispavana, mrzovoljna.
Pretvorilo se za tili cas u strast koja razara dusu. Dodiri, ceznja, bol, glad, antika u mojoj glavi…Pretvorilo se… u zavisnost …u dan i noc, u uzdahe, u ljubav, koja je pretila da ce srusiti sve sto je bilo do tad…I srusila je..postala je sama sebi cilj.
Opet sam gladna te i takve strasti, tih i takvih ponora…snage u mislima i zelje u bokovima…hajde probudi se , pre nego opet napravim bajku.

Kad ću naučiti da pišem i da napišem. Da sklopim da se razume a ne samo naslućuje, da uobličim da se oblik ne može menjati niti zavisiti od percepcije i logike čitaoca…Kad ću imati hrabrosti da stvarima i oblicima dam ime. Kad ću prestati da budem patetična i jeftino poetski nastrojena?

Nikad ..verovatno

Istine i slabosti

Mrzim nemoć. Znate onaj odvratan osećaj kad ne možete da utičete na stvari, dešavanja, ljude. Kad je sve što želite i sve čega se dohvatite nemoguća misija. Kad sve izmiče i kad se ni surovom istinom (Šta to beše?) ne možete izboriti. Poludim od toga. Ujedam…grrr

I onda stanem. Zamislim se i shvatim da možda ipak na sve u životu, uz najbolju volju, ne mogu da utičem (možda i mogu ali ne ide baš po svaku cenu).

Da, pročitah danas …
Tiha voda breg roni.
Da, samo dok odroni, ja zaboravim šta sam htela..