Neizgovorena reč

Da, smem da nazovem priču imenom…ali…
Postoje reči koje nekad više vrede kad se neizgovore. Postoje i one koje morate da izgovorite u pravom trenutku da vas ne bi razorile, da bi imale istinsku težinu, vibraciju, moć i značenje.
Nisam izgovorila, jer neću, ne smem, nisam sigurna, ne mogu. Jer ona je za mene najjača, najstabilnija, najvredenija, najmoćnija od svih ikad izmšiljenih, i ja je nikad ne izgovaram olako. Nikad ne koktiram sa njom, nikad ne manipulisešem, nikad je neizgovaram a da nisam sigurna da ću čuti njen odjek. Nikad je ne stavljam tamo gde mogu da stavim neku drugu. Milion drugih ću upotrebiti dok ona dodje na red…
A zapravo, nisam je izgovorila, zato što će mi ona Možda, Jednom trebati, kad više ne budem imala kud, da bude moj poslednji adut.

Ukljucila sam racio? Stavila nogu na kočnicu? Možda…Jednom već jesam, da vidim~vidiš da radi, da umem, da znam, da mogu da pritisnem istu, čvršće, brže , bolje i jače od ostataka sveta. Još jedna u nizu osobina koja ne idu zajedno poeta~racio, skoro jednako kao onaj drug niz, brzina, površnost~trdoglavost.
Verovao ili ne tako je..(Da, znam da ti je sad u glavi ako je ovo kočnica da posle može da bude još brže…zato ne daj se možda nije.)
Nego, kad sam već kod racia, on nam u životu služi da nas spusti na zemlju, da nam iseče krila, da nas natera da od dva životna ili neka druga izbora izaberemo onaj sigurniji, stabilniji, sa većom statističkom verovatnoćm ostvarenja, da nam pomogne da shvatimo da su najbolji oni sigurni mali životni pomaci koji vode ka sigurnom i sporom uspehu i ostvarenju želja.
Racio nam u životu služi da nas uteši kad odustanemo, zbog straha ili gluposti,zbog loših procena, od velikih želja i jakih snova, da nas ubedi da suludost ili ludost nisu pravilno izbrane životne kategorije, i da nas uljuka kad ne uspemo jer smo bili previše racionalni. Racio nam služi da kad moramo da povredimo ili sebe ili one koje volimo , povredimo naravno sebe…Služi i dam nas podseti da ono što imamo vredi, a da ono što nemamo zapravo i ne znamo koliko vredi …

Služi, pokazuje, kad ga imamo ili upotrebaljavamo, a kad ne, onda uživamo bez njega…Kod mene sad tako, a kod vas ko zna kako…

Sva konfuznost ovog teksta nema nikakve veze sa fenomenom isprepletanog osećaja koji su napravile tvoje reči sinoć.

Ovozemaljski razgovori

Piši -briši. Ovo mi je omiljena aktivnost u zadnjih dan dva . Počeh i ovde isto. Gde ću onda da pišem da ne zadržavam, da ne kontrolišem, da ne prećutim? A hoću da ekspolodiram od utisaka u meni…
Da, ovozemaljski razgovori i kako oni mogu da donesu radost. Lako, lepo jednostavno. Kad imate sa kim osmeh dodje sam. Onda šest sati nije šest sati nego pet minuta, onda se bojite da kažete da vam je malo jer mislite da ima još i da ste zapravo tek otvorili čitav jedan svemir o kome možete da govorite. Kad imate sa kim, onda možete da kažete i da vam je malo, bez straha da će vas taj neko loše shvatiti…
Lutamo danima, mesecima godinama, tražeći dostojnog sagovornika. Dostojnog ne zato što o sebi imamo visoko mišljenje pa su nam svi drugi ispod, nego zato što nam je dosta crtanja, bojenja, vajanja, ulaženja u analize i pokušaja da nekom objasnimo šta smo mislili, šta smo hteli, gde smo bili, kud smo krenuli zašto smo ovakvi ili onakvi. Dosta mi je kritike, samokritike i rezultata koji pokažu da sam ja uvek gora i drugačija od ostalog sveta. Da ne znam zašto živim, da nemam cilj, suštinu i razloge. Znam ja ali drugi ne vide…Dosta mi je da slušam, da, sve je to u redu ali ti treba da se Menjaš, zivot je ovo ili ono. Znam ja šta je život, a znati li vi šta je….Trčanje za uspehom,formom, ljubavi, porodicom, novcem…Bez straha da ispadnem glupa, jer ja to već jesam čim odbijam da se ušuškam u kalupe i dozvoljavam sebi da sudim drugima, a mrzim da drugi sude o meni, nisam ja pogubila repere vi ste…umrećete, a nećete saznati zašto ste živeli ili ćete se na samom kraju, kad shvatiti da nemate više vemena, setiti čemu..(o kako pokušavam da budem sjajna sa rečima kad nemam sa čim drugim, bljak…)
Tražim previše? Da tražim, pa ? Čudo i neću dobiti ako u isto ne verujem, ja tako a vi kako hoćete….

Tako, ja, iz divnih utisaka ovozemaljskih razogovora odem u filozofske analize, ne bi li sakrila sebe, otkrila druge i izvrištala se na svu glupost ovoga sveta.Od mene, ništa čudno.
Ovo je Element -zemlja, ma kako to vama izgledalo da nije….
Zemlja, voda vazduh, vatra, kako god okrenes ja sam sazdana od osecaja da je to lom, a ti ceš ih otkriti pre ili kasnije (ostatak sveta me trenutno ne zanima).
Kud sam ja to pošla? Da izmišljam? Ma, ne. Peti element je neko pre mene već izmislio.

Ćutanje kao najbolji odgovor

Zašto ćutimo?
Zato što nekad ćutanjem kažemo više nego sto bi mogli sa hiljadu reči. Ćutimo zato što ćutanjem štitimo sebe i druge. Nekad, zato što smo previše rekli pa bi navratan nanos, da se to zaboravi. Nekad zato što nećemo dalje, više, gore ili bolje od onoga što već imamo. Nekad zato što očekujemo da će taj neko kome je ćutanje namenjeno shvatiti da ono znači odlazak, razumevanje, strah, poziv, samoispitivanje, kraj. Nekad zato što smo povredjeni, ranjeni ili pak previše srećni. Nekad da ne bismo izgovorili besmislene laži, izlizane rečenice i gomilu gluposti koje ni sami ne razumemo. Ćutimo i kad imamo spisak zabranjenih pitanja i meteoroloških termina i ne bi da pridjemo ni milimetar bliže.
Ćutimo zato što očekujemo da će onaj drugi progovoriti ili pak shvatiti da više ne treba da govori, bar ne tad i ne na tu temu. Nekad zato sto nam treba svo vreme ovog sveta da bi progutali, zaboravili ili shvatili kako i šta dalje. Ćutimo jer smo hiljadu puta pametniji, zanosniji, pozudniji, interesantniji nego da isto zamenimo rečima. Ćutimo da ne bi srušili sigurnost tišine. Nekad zato što je na čutanje najbolji odgovor opet ćutanje. Nekad i zato što je to jedini izbor.
Ćutim zato što je jako mali broj ljudi koji mogu da razumeju ćutanje i zato što znam da si ti medju njima.
Da, ćutim i zato što slušam Enigmu, ameno.
Kad bi mogla da okrenem priču, ili uloge, pa verovatno bi se i ja osećala, ponašala i govorila kao ti. Nema svrhe naravno okretati i nije mi namera da ovim tekstom preispitujem file od sto strana A4 formata, jer trenutno ne znam da li ću to ikad smeti. Znaš, imam backup ali ne znam da li ce mi ikad zatrebati.

I čuj, daću ti milion dolara, samo pročitaj ovaj tekst, bez da ti ja kažem. Hoću, daću ti, čim ih budem imala….u dolarima, zlatu ili kako god.