Privid

Zašto sam do sada prezirala svoje rezultate? Prezirati možda nije najbolja reč, jer teško mi je da prezirem nešto što ima tako čudnu sadržinu. Sadržina se izgleda borila protiv rezultata. Nekada sam mislila da su nas učil da cenimo samo rezultate, ali vremenom mi je postalo jasno da je to samo deklarativno, zapravo bilo je dovoljno da ostvarimo njihov privid. To još može i da se podnese, jer sam rezultat je bitan i dovoljan samo onima čija je tekstura šupljikava, ali pošto se sa tim prividom vešto kamuflira privid sadržine, onda moramo da pokušamo da zaboravimo to što su nas učili. Šta je onda sa pisanjem priča?

Pošto su me odgajali da cenim rezultate hitala sam ka poslednjem znaku interpukcije kao pre nečemu što će mi, upisivanjem mene u anale, spasiti život. Reči su hitale ka finalu kao pomahnitali preponski konji, preskačući sve ono što je bilo od krvi i mesa, što je izlazilo iz mene spontano i makar samo na čas spoplelo krdo i probalo da ga odvede na drugu stranu. Volela sam naglas da čitam te svoje kitnjaste rečenice i da uživam u zvukovima koje je stvaralo moje čedo, ne primećujući kako se ono ne igra se sa drugom decom. A to što sam pisala nikako nije bila literatura koju bi rado čitala.
Bilo nekada.
Onda sam se probudila, zaboravila na znakove interpukcije i rezlultate i pustila da me stvari od krvi i mesa vode dok pišem. I to me koštalo, jakih emocija koje sam gurala na papir, svake oscilacije koja se u meni dešavala i ta igra me je sprečavala da prećutim (sebi i drugima). Dozvoljavala sam sebi da pridajem previše značaja promenama stanja, raspoloženja, trenucima, nedozvolivši mi nekada (čitaj ‘ često) da vidim sliku odozgo, sa strane, iz svih perspektiva, a ponekad i da previdim suštinu. Tako to beše i sad.

Strpala sam u zadnjih par dana toliko emocija i pisanih reči da se sama gušim u njima. Ne znam kako je tebi. Nisam mogla da jedem ni da spavam i verovatno od te gladi i nespavanja, uspeh da da sagledam (meni treba malo više vremena, sećaš se), da si me uprkos ogromnih zidova, ti zapravo pustio unutra, bez da si pritisnu enter.

Da, ostala sam, a ko još uvek imam gde da ostanem, ako još uvek znaš da ne postoje besmislene stvari, ako još uvek trebaš nekog da pravi maglu, vetar, kišu, da za tebe sanja.