Ćutanje kao najbolji odgovor

Zašto ćutimo?
Zato što nekad ćutanjem kažemo više nego sto bi mogli sa hiljadu reči. Ćutimo zato što ćutanjem štitimo sebe i druge. Nekad, zato što smo previše rekli pa bi navratan nanos, da se to zaboravi. Nekad zato što nećemo dalje, više, gore ili bolje od onoga što već imamo. Nekad zato što očekujemo da će taj neko kome je ćutanje namenjeno shvatiti da ono znači odlazak, razumevanje, strah, poziv, samoispitivanje, kraj. Nekad zato što smo povredjeni, ranjeni ili pak previše srećni. Nekad da ne bismo izgovorili besmislene laži, izlizane rečenice i gomilu gluposti koje ni sami ne razumemo. Ćutimo i kad imamo spisak zabranjenih pitanja i meteoroloških termina i ne bi da pridjemo ni milimetar bliže.
Ćutimo zato što očekujemo da će onaj drugi progovoriti ili pak shvatiti da više ne treba da govori, bar ne tad i ne na tu temu. Nekad zato sto nam treba svo vreme ovog sveta da bi progutali, zaboravili ili shvatili kako i šta dalje. Ćutimo jer smo hiljadu puta pametniji, zanosniji, pozudniji, interesantniji nego da isto zamenimo rečima. Ćutimo da ne bi srušili sigurnost tišine. Nekad zato što je na čutanje najbolji odgovor opet ćutanje. Nekad i zato što je to jedini izbor.
Ćutim zato što je jako mali broj ljudi koji mogu da razumeju ćutanje i zato što znam da si ti medju njima.
Da, ćutim i zato što slušam Enigmu, ameno.
Kad bi mogla da okrenem priču, ili uloge, pa verovatno bi se i ja osećala, ponašala i govorila kao ti. Nema svrhe naravno okretati i nije mi namera da ovim tekstom preispitujem file od sto strana A4 formata, jer trenutno ne znam da li ću to ikad smeti. Znaš, imam backup ali ne znam da li ce mi ikad zatrebati.

I čuj, daću ti milion dolara, samo pročitaj ovaj tekst, bez da ti ja kažem. Hoću, daću ti, čim ih budem imala….u dolarima, zlatu ili kako god.