Posle Oluje

Valjda je to onaj čudan osecaj, kad se spustimo na zemlju ili se o istu razlupamo , kad sabiramo, oduzimamo, množimo, delimo, pokušavajuci da shvatimo ono što se neda.

Kako, zašto, u ime čega…

Nisi znao kako se zovem, nisi znao koliko godina imam, nisi znao kako izgledam ali si znao kako osećam.

Bojim se svojih reči, bojim se svojih postova, bojim se, a znam da je oluja prošla. Bojim se, a bol je prošla. Koliko god da je strah veliki utisak je nepodnošljiv, jos uvek drhtim od moći, snage i osećaja koju je stvorila i kad uzdahnem, osećam vetar u kostima, maglu pred očima, kišu u prstima.

Pričam, alapača sam, površna sam, brzam, da, a i ne sanjaš koliko ćutim i koliko gušim patetičnu sebe i koliko koraka mi jos treba da nestane osećaj…

Dobro je što si još uvek tu , što si dozvolio da ti pokažem da osim što umem da stvaram bajke umem i da živim ovozemaljski život, da vodim ovozemaljske razgovore… Ne tako sjajno, ne tako moćno, ne tako modro ali umem.

Ne, nije ovoliki prored izmedju pasusa da bi mogao da čitaš izmedju istih, nikako. Nije ni ovaj tekst ovakav zato što sam pogubila inspiraciju i zelju za pisanjem.
I da, na kraju teksta, uvek volim da ti kazem nešto da bih te ostavila bez daha, da stvorim osećaj , da pridjem korak blize ili odem korak dalje, sad ne smem…reci ti meni bez da ti kažem.