Otvorenost i iskrenost

Zašto su ove dve osobine teško “isplatljiva” kategorija? Zašto sam u životu uvek “profitirala” kad sam bila misteriozna, zatvorena, neosvojiva, nedodirljiva? Zašto su ljudi više voleli moj bezobrazluk, oštar jezik, bahatost, igranje sa rečima, ljudima i životom? Zašto je interesantnije i sladje otkrivati nego dobiti na tacni? Zašto je svima moj fizički izgled poželjniji od onoga što je zaista unutra… Zašto je moja emotivnost, ranjivost i sentimentalnost ono što niko nije umeo da ceni niti da se izbori sa istim?Začto se pre ili kasnije uguše od fascinacije istim? Zašto su to slabosti a ne vrline? Da li su dobre karakterne osobine zapravo loše jer pre ili kasnije se ljudi naviknu na iste ? Da li zaista mislite da sve to možete da svrstate u sistem poremećenih ljudskih vrednosti?

Iliti eto ti odgovora (mada ga nisi tražio) zašto me niko nije čuvao dok sam bila “dobra” nego su počinjali čuvanje i bivali ludi za mnom, onda kad sam postala loša…iliti zašto sam zatvorila ona vrata…

Eto ti odgovora (mada ga nisi tražio) i na pitanje zašto inače nisam ovakva kao što sam bila sa tobom..

Vidljivo-nevidljivo

“Prema rečima Horhea Luisa Borhesa, ideja o Zahiru potiče iz islamske tradicije, a predpostavlja se da je nastala u XVIII veku. Zahir na arapskom znači vidljiv, prisutan, onaj koji ne može da ostane neopažen. Nešto ili neko, što nam, čim ga upoznamo, postepeno zaokuplja misli, sve dok nas potpuno ne onemogući da usresredimo na išta drugo. To se može smatrati svetlošću ili ludilom.”

Forber Sen Per, enciklopedija fantastičnog, 1953,
zapravo Koeljo, Zahir…

Ne, nisam ja bas obožavatelj Koelja, niti mi je on neki uzor, ali mogu da ga čitam i rado ga čitam. Pokušala sam ovu knjigu da pročitam pre par meseci, na engleskom jeziku, ali nisam uspela (ja prosto neke misli mogu da svarim samo na maternjem) i ne znam šta mi bi da uzmem da je čitam za vikend. Uzela da ne bih razmišljala previše, a dobila sam razmišaljanja i više nego što sam htela…Mrzim knjige koje me teraju na to, zapravo ne mrzim, ali ovako neplanirano…”To” se jel, inace, planira. Nije to duboko umna knjiga, ali na jedan odvratan nacin vas tera da krenete glupavu priču smislu-besmislu….sami sa sobom…Posledica razdvajanja, snova, nocnih mora? Možda.
Ima jedan deo mene, kao i jedan deo vas, najbitniji , najsloženiji, a ipak najprostiji, nedokuciv i ne vidljiv, a zapravo vrišti iz nas na svakom koraku, koji je ogledalo nase suštine, smisla, koji predstavlja razlog za ziveti, spavati, umreti. Deo za koji znamo i koga smo svesni od kad znamo za sebe i koliko god pokušavali da ga ućutkamo, ušuškamo i nahranimo glupostima i svakodnevnim sitnim zadovoljstima taj deo trazi svoje, ispunjenje, trajno zadovoljstvo, traži svetlost, traži od nas da postanemo ono što zapravo yesmo, da bi mogli da budemo srećni prvo sami sa sobom pa posle i sa ostatkom sveta…

Tražila jesam, lagala jesam, bila sam spremna, rušila sam tlo pod sopstvenim nogama, gazila , strepela, borila se, bila sam depresivna, mračna , jutro i dan su bili jedno, verovala sam pa nisam, imala pa izgubila, vrtela se u koncetričnim krugovima, sve jesam ali našla nisam…Onda sam sam zatvorila čelična vrata i prestala da pišem i prestala da tražim, ostavljajući taj deo mene negde zaključani zatvoren i zatrpan. Ako imate taj deo sebe ispunjen, nadjen ostvaren, nečim ili nekim, čuvajte ali vi koji imate to već savršeno znate. Ako ste taj deo sebe pogubili u traganju za Australijom, Engleskom ili nekom drugom obećanom zemljom, ako ste ga ugušili, omeli zaključali uspesima, slavom, savršenim ispunjenem onoga što ostatak sveta očekuje od vas ili ste na putu ka tome onda neka vam je Bog u pomoći jer sami sebi teško da će te pomoći. Teatralna sam , ništa novo…
Počela sam da pišem skoro, par postova, pokušavajući, ne znam ni ja sama, da vratim sebe..da otvorim vrata, da čujem da li sam još tu.Nije išlo…A onda si ih ti otvorio kao slučajno,kao da nikad zaključana nisu ni bila i ja sam sam i tebe i sebe sumanuto zatrpala nečim sa čim jedva vladam. E sad, ja osećam nemir u tebi a ne znam mu uzrok, mogu samo da nagadjam. Možda nemir i nije prava reč, ne znam.Jednom i ja nešto ne znam…
Pitaš li se zašto Zahir…pitam se i ja… Da li nam svima treba Neko ili Nešto da bi dobili na dlanu sav mir, da bi prestali da budemo ograničeni, da bi spoznali da opšte prihvaćene istine nisu istine, da bi shvatil da voda vri na 100 stepeni Samo kad je nadmorska visina nula…da bi znali šta i kako sutra i kakva nas budućnost čeka..