Srecno!

Znaj da ce nam jako nedostajati tvoji postovi

zao mi je sto prestajes da pises…..

srecno!!!

Ja sam prosto navikla na tebe, na postove u kojima sam uživala, koji su mi pomogli da preživim. Vratićeš se zar ne?

Ne znam sta da kazem… Prvo sto mi je palo na pamet, jeste pitanje:
Zasto si obrisala 20 postova?

Ako te je odjava ucinila srecnom, onda je dobro sto si to uradila… Ako nije, imam osecaj da cemo opet citati tvoje postove…

Dopada mi se tvoja komplikovana strana koju si nam otkrila u ovom blogu, i znam da postoji tvoja druga strana, koju nisi zelela da nam otkrijes…

Zasto zanimljivi ljudi uvek beze od mene?

Srecno!

Hm, interesantno. Ja sam mislio da Venus nikad nije pokusala da svoje remek delo (blog) obrise, ali ipak vidim da si i ti bila neodlucna, da ti je u jednom trenutku doslo da sve …

Da li se to svesno ili nesvesno javlja kod ljudi da im sve dokurci posle izvesnog vremena?

Znam da će ovaj blog istrajati i uvek će postojati arhiv ovoga što se pisalo i što će biti napisano na blogu. Čak i kad ja odem, zauvek okrenuvši svoja leđa; raširiti ruke i uzdignuti se visoko do neba, ove reči ostaće napisane. Tvoj blog ima temelje, dok moj je iz dana u dan nestabilan, zato ću smelo ovde napisati neki svoj red i biti možda arhiviran.

Dugo sam razmišljao o pojedinim rečima ispisanim ovde kod tebe, i stekao sam utisak da sam s tobom proveo godine i godine života, da te znam u svakom obliku i stanju, od neizmerne radosti do trenutaka kada si besna i kada svima hoćeš da kažeš tvoju čuvenu rečenicu: „hebite se“. Iako zvuči suptilno i kulturno, ja sam uvek bio za to da nekim rečima ne treba menjati prvobitno stanje i da neke reči za koje većina smatra da su proste i bezobrazne, zapravo su idealne i savršene. Hajde molim te, pa zar Vuk Karadžić ne bih ih za džabe skupljao i beležio, da one nisu imale neku vrednost i nosile jasnu poruku koju ne bi mogli sa hiljadu reči da opišemo. Kako je čudno, neke možemo pomoću mrtvih slova ispisanih na ekranu bolje da skontamo i upoznamo, a nekoga sa kim svakog dana razgovaramo i svađamo se, ne možemo nikako da shvatimo i razumemo. Ali, eto možda sam i ja stvorio pogrešnu sliku osobe koja još uvek na hladnom novembarskom jutru čeka svoj voz za polazak, ne želeći da u ruci čuva toplo avgustovsko jutro.

Čitajući konkretno ovaj post i njegove komentare, zapitao sam se zašto se ljudi otuđuju, odlaze zauvek i neke uspomene olako trpaju u džepove, guzvajući ih kao sudske pozive koje vešto žele da sakriju od očiju komšija. Svi ti ljudi koji su pre samo godinu dana ovde na istom ovom postu ostavljali komentare više ih nema, okrenuli se i otišli. Možda bih sada i potvrdio onu misao da je naš život kao tramvaj na svakoj stanici neko izađe, ali isto tako neko i uđe. Novi ljudi, nove priče, sve novo. I ja sam nov. Meni je svega nekoliko meseci, od toga dva puta sam obrisao blog, a bezbroj puta sam se selio, i ponovo ću isto to učiniti pretpostavljam, jer sam takav, život me je tako naučio, da se stalno iznova i iznova selim, odlazim, zatvaram vrata i otvaram nova. Nekada pomislim da sam bezosećajan, da je mnoštvo ljudi iza mene koje sam ja olako ostavio, zaboravio, čak i ne osećajući neku tugu zbog toga što sam ih eto napustio i otišao svojim putem. Ja nisam imao drugog izbora, ili bi zajedno sa njima patio i u mislima ih dozivao i tako sebe mučio, ili bi ih jednostavno zaboravio i prebrodio par meseci i posle toga upoznao neke druge koji će zameniti njihova mesta, funkcije i dobiti svoj status novog prijatelja. Mislio sam da je to samo u životu tako, u realnom svetu, ali nije, kad pogledam neke blogove i neke kvazi iskrene komentare na koje bih se posle pola godine i sam popišao i rekao da ovo ne vredi ni pola groša.

I eto dok ja danas posle godinu dana razmišljam o svemu tome, razmišljam da ipak sve što je lepo ima i kraj, koji dođe tako neprimetno, bezčujno, bez opomene, a koji nas nekad eto ume dobro da razdrma. I za kraj ove moje glupe i nepovezane besede, rekao bih ti sledeće: „Ja ti nikad ne mogu biti prijatelj i ne samo tebi već i drugima, jer merilo prijateljstva izgleda da ne postoji, da ono bude, traje i ode. Čak i u ovom virtuelnom svetu, iskrenih prijatelja nema, već se samo slova ređaju u nizu čineći rečenice bez emocija i iskrenosti. A i ako postoje iskrene reči, da li one zaista traju i posle dugog niza godina, ili izblede kao i svaki stari akt napisan rukom. Ja takav prijatelj ne želim da ti budem“.

Danas definitivno nije moj dan. Ovo vreme me ubija. Odoh da završim sa ispijanjem mog piva i da zaspim ne razmišljajući o ljudima i životinjama, jer tanka je linija između nas. Muka mi je, a još se nisam napio. Ja sam definitivno postao solo drinker.

Ivane, mislim da takve krize svima dodju.
Onako, iznenada, kad pomislis da nema svrhu,a nema ni smisla I to sto si napisao i ono sto bi mozda pisao…nikuda i nicemu ne vodi.
Doduse, nisam, poput tebe, brisala pisala i selila se puno puta za kratak vremeniski period, ali nisam bas ni da sam bila imana na sve to.
Mozda je to i sto kao sa svim stvarima u zivotu. Pre ili kasnije sve t i dokurci.

Da li ti nasumice tako izvuces neki moj post i procitas ga ili imas neki drugaciji metod?
Da, sad sam se i ja podsetila na neke ljude koji su bili, citali (i ja njih i oni mene) i otisli.
Valjda to tako ide…
A ti samo pisi, svoje postove u mojim komentarima, mozda ostane zauvek ova arhiva…postoji skoro godinu i po, mozda ce se sacuvati.
Skoro sam negde na nekom blogu procitala, da je nekima obicaj da posle izvesnog vremena obrisu stare postove, prosto zato sto ih niko vise ne cita…

I da, mani se solo drinkovanja, nema cari u tome.

A kakav prijatelj zelis da mi budes?

Nema metod, jednostavno kliknem na post i procitam. Na ovaj sam ostavio komentar, iako sam napisao komentar za post linija… ali sam ipak odustao od objavljivanja. Mozda kada budem imao prave reci.

valjda to tako ide…

tako to ne ide, to samo kod nas. Prvi put kad sam susreo svoju naciju (Srbe) osetio sam u pogledu njih nesto sto jos uvek ni kao pisac ni kao osoba ne mogu da objasnim. Valjda cu jednog dana uspeti to i da recima iskazem. A za sada cu reci ovo: To kod nas i dalje funkcionise ovako “dok mi trebas, valjas mi. Kad mi vise ne trebas, tj. nemam koristi od tebe, onda cu te odjebati i okrenuti ti ledja”. Mozda bi ovo i najbolje moglo da opise nasu naciju.

Dodje meni tako da kod tebe ispustim svoj ventil i oslobodim se napetosti. Hm, interesantno, ali ja to ne bih trpeo veruj mi. Ja bih mene najurio odavno i zabranio mi svaki pristup.

Ne treba brisati stare postove, jer uvek se za njih nadje neki citalac. A i dobra su osnova za postojanje blog-a. Vidi ko im kaze, a do sad sam obrisao dva puta blog

Solo drink - to kazu da je svojstveno alkoholicarima. Ja naprotiv ne volim mnogo da pijem, al kad pijem pijem zato sto mi se pije. Vise volim da u drustvu budem trezan

A kakav prijatelj zelis da mi budes?

Znas dobro da sam kukavica. A ne bih bio da nisam lagao. Priznajem javno.

malo me ta generalizacija… Srbi ovakvi onakvi deprimira, a koriste je mnogi u raznim kontekstima i iz raznih koristi
mene interesuje koji nas to skup osobina odlikuje, koja to karakterna osobina Srbina je toliko razlicita
ako ijedna karakterna osobina moze da se pripise narodu u celini?

To sto si lagao nije opravdanje za kukavicluk. Sadasnji. Onaj prosli , da.

Moze, svaki narod ima neku svoju karakternu osobinu. Mislim, to uglavnom se dodeljuje vremenom. Seti se samo one reklame koja je smesna ali nazalost i istinita: “… samo da komsiji crkne krava.” - tako nesto a u kontekstu nije bitno sto se meni rodilo tele, ali bitno je da je komsiji crkla krava i da se eto zbog toga vise radujemo.

Mozda kad budemo deo EU, mozda vise necemo tako razmisljati i imati predrasude o svemu i svacemu.

Zasto npr. na Balkanu ljudi ogradjuju svoja dvorista, cak dizu i betonske ograde, a eto npr. u USA uglavnom ne postoje ograde. Da li je samo nama normalno da ne pricamo sa prvim komsijama ili je to svuda u svetu tako. Ko bre da ti donese kolace na useljenje? Prvo sto ces ocekivati od komsije jeste sudska prijava, od kolaca ces se nacekati.

Znas kako i u statistici kad posmatras neku skup - uzoracki skup, ti na osnovu njega donosis odgovarajuce zakljucke. Tako i ovde. Ne kazem ja da negde kod nas ne postoji idalan odnos komsija, ali generalno gledano taj odnos je na nivou takvog kakav je.

Sto znaci da generalizacija se odnosi na sve, ali uvek postoji to odstupanje, kod nekog manje kod nekog vise, ali je obuhvacen tom generalizacijom.