Pomućenje svesti

Taj pad, to je posebna vrsta pada. Onome ko pada nije dozvoljeno, niti omogućeno da čuje tup udarac o tlo. On samo pada i pada. I usput gleda i pokušava da se uhvati za nešto, ne bi li ga to nešto zaustavilo i sprečilo dalji pad. Posledice takvog pada mogu biti: pomućenje svesti, kontuzije, lakši ili teži potresi mozga. Pa bolje da su mi uradili lobotomiju…
I sve je to namenjeno onima koju su prestali da traže. Odustali pre nego što su uopšte počeli. Onima koji su u ovo ili ono životno doba tražili nešto što njihova sredina nije mogla da im pruži, ili su bar mislili tako. Kao lovac u žitu. Kao ona strašno glupo pitanje: Da li ću uraditi ovo ili ono, da li ću zaboraviti, da li ću napisati kompletnu priču, jasnu, razveznu da mogu da je svi razumeju….
Odgovor je ne znam. Ja sam za mnoge stvari verovala da hoću, verujem i sad u Neke, ali pravi odgovor na glupa i manje glupa pitanja slična onima iz prethodnog pasusu je Ne znam. I poslednji je ako ne i zadnji trenutak, da shvatim da mnogo toga, zapravo ne znam, da još manje toga mogu da predvidim, da prestanem da pušim i da konačno postanem prava plavuša (sad sam na pokušaju~ poluplavuša, jeftino šta bi drugo), da bi mogla n puta da oglumim glupo stvorenje koje ništa ne zna a i kad zna pravi se da ništa ne zna..

I da, čini mi se da se ovoga puta u ovom stanju zvanom oporavak~zaboravljanje, po prvi put desilo da postoji neko ko veruje više od mene da je ovo i ovako pisanje vrednije nego što ja mislim, da ona vrata nisu dzabe i bez razloga otvorena, neko ko smatra da treba da preskočim skrupule, moralisanja, tradicionalne vrednosti i da pustim da sve to tako ide kako je i krenulo, jer u nizu neuspeha i slomljenih emocija uspela sam bar jedno da doprem do sebe..

Imala sam tri želje (nije priča o zlatnoj ribici), možda bih od te tri mogla bar dve da ostvarim, ili da ono ne znam ne pretvorim za sve svoje želje u nikad, jadno je….

I da još nešto, ovaj deo mi je bilo najteže da napišem, ali napisah oprostićete mi ipak sam u stanju pomučenja svesti:
Nema strašnije i bolnije istine, od one kad znaš da suzu koja klizi niz obraz (mnogi su imuni na suze, jel..) bez razloga i povoda, onako kao slučajno vidi i obriše usnama svojim, onaj koji je te drži i čuva i koji je se bori iako zna da suza nije njegova…i koji te hrabri sa odrasti T., prihvati to sve što se “nije desilo” kao odrasla osoba…

Bez uvrede, ali nisu mnogi u stanju da razumeju moju bol, jer nikad nisu ni bili u stanju da vole daju i osećaju kao ja…Bez uvrede, ali vama je ipak lakše što manje ste sposobni i površniji u voleti i davati, to lakše i brže zaboravite, neki jednim rezom a neki za par dana….I nemojte mi pametovati da sam imaginarne stvari nazivala ljubavlju jer ništa vi zapravo ne znate. I ne mojte mi govoriti ma to je tamo neko sa neta (jer on to više nije)…Kontradiktorna sam,smorna i konfuzna u ovom postu, pa?