Povratak

Čekao me je na aerodromu.
LAX je sjajan, praktičan. Zgodan da brzo završite svu aerodromsku proceduru i udahnete vazduh. Temperatura 77 stepeni F, vlažnost 54%, bez vetra. Posle 14 sati leta ništa drugo i ne osećam sem vremenskih prilika. Tako. Udahnuh duboko. Zemlju ljubim samo na aerodromu Nikola Tesla, kad se vraćam, a ko zna kad će to biti ovoga puta. Ne, neću da razmišljam, previše sam umorna. Pogledala sam ga. Stajao je sa rukama na bokovima i zamišljenim pogledom uprtim u daljinu. Kao da me ignoriše. Čudna poza. Do tada nisam shvatala da on to radi namerno.

Krenuli smo “kući”. Kuća je u zapadnom delu Los Angelesa, ili još lakše: kreneš od Down town-a na zapad, zapadnije od Beverly Hills-a. Santa Monika je tik do okeana, oslonjena auto putem Pacific coast i širokom pesčanom plažom na vodu. Treba vam par minuta brzog hoda po pesku da bi ste dotakli okean. Vredi tih koraka. Pacifik je u pitanju, naravno. Atlantik je hladan, sa obe strane (to je moja vizija, ne iskustvo), ne bih ni pokušavala da ga dotaknem.
Santa Monica je prelepa, topla, sjajna, sa visokim palmama, čiju krošnju i ne vidite, dok se ne zagledate gore, visoko. Ako sa njene ivice skrenete pogled prema okeanu videćete samo ogromnu Santa Monika State Beach, a pogled na levo vam dozvoljava da vidite niz kuća na Malibu. Nestvarno. Ovaj deo grada je prepoznatljiv još po nečemu. Jedinstven, zapravo. Ima jednu sjajnu ulicu, The Third Street Promenade. Liči na Knez Mihajlovu. Pešačka zona. Ulični svirači kao pokupljeni, oteteti u Beogradu, doneti ovde i obojeni u neku malo tamniju boju. U toj ulici nahranim svoju nostalgiju kad krene da kulja. S obzirom da nisam još ni navikla na daljine, kulja vrlo često. Bez vidljivog razloga. Kao stara teško promenjiva navika.

Reših da ne mislim na nostalgiju. Rano je. Radije bih popila kafu u Coffee bean-u. To mu dodje kao moj Grinet u Beogradu. Opet poredim, a nije za poredjenje.

“Čitala si knjigu?” pitao me je.

“Mmm …da, malo spavala, malo čitala”

“Pa, kakva je? Jel politička ili psihološka? ”

“Šta? Nemam pojma, psihološka najverovatnije”

Stigli smo vrlo brzo, izbegli smo rush hour. Dobro je.

Opet ćutanje. Ćutanje kao najbolji izbor, kad ste previše umorni, isrpljeni i previše u grču od onoga što je ostalo miljama iza vas i vremenski i prostorno. Počelo je da me steže u grudima. To mi se uvek dešavalo u sličnim situacijama. Jedva sam izašla iz kola. Svuda me steže. Sandale, majca, farmerke. Mislila na hladan tuš i osećaj slobode, onaj kad skinete sve prljavo sa sebe. Strovalila sam se u fotelju i konačno odahnula. Nije bilo povratka. Neke odluke jednostavno donesete. Mogu da budu dobre ili loše ali iz njih povratka nema. Nasmejah se. Kad napravite izbor onda je vreme za to. Zatvorila sam oči. Samo da se naspavam, da se naviknem na vremensku razliku i da onda uživam ovde i ovako. Bilo mi je potrebno da predjem više od deset hiljada milja da bih uzivala, da bih shvatila? Možda je bilo potrebno. Bar više nisam ni na nebu ni na zemlji….
Hm, da, onima koji su ostali, a sa kojima se nisam oprostila i pozdravila,onima koji su ostali, a kojima nisam rekla zašto sam ipak otišla: nema ispravnih ni pogrešnih razloga ima samo odluka.

Utopija

drup6.gif“Da li je stvarnost ono što se stvarno dogodilo ili je stvarnost ono što mi doživljavamo kao stvarnost, obojeno našim mirisima, osećajima, zvukovima? Možda je naša stvarnost puka izmišljotina? Odakle nam hrabrost da mislimo da su ljudi koji su učestvovali u našim dogadjanjima osetili i omirisali isto kao i mi?” izdeklemovala sam u jednom dahu, da ne zaboravim misao, da me ne prekine, da ćuti dok govorim.

“Kad ćeš prekinuti da analiziraš, od toga ti uvek bude samo još gore” Gledao me je odsutno, izgubio je malopredjašnji elan. Nikada ga nisu ni zanimali “filozofski” razgovori. ” Nisu sva dogadjanja ni mistična ni čarobna niti imaju skriveno značenje. Niti se ljudi zamaraju razmišljanjima o istim. Jednostavno je.
Nemaš inspiraciju, realne želje, uništena si besmilicama , hipohondrična i ponašaš se kao da ti je potrebna sopstvena golgota da živiš. Smaraš me.”

Kad slova zapnu za prste, kad reči ostanu tamo gde im je mesto, kad konačno naučite da previše pisati i previše pričati ne donese uvek dobre vetrove i povoljne prilike onda, šta drugo, prećutite. Isfolirate ravnodušnost. Osmehom sakrijete strah. Pokretom ramena i bezvučnim disanjem obrišete povredjenost ili uvredjenost. Mrzim “Stop”, mrizim pragmatizam po svaku cenu, mrzim granice, mrzim strah od rušenja istih ali trenutno mi više odgovara da gledam kako ljudi sjajno žive okruženi njima. Mrzim da mrzim, to naprosto znači da mi je voleti ne dostupno.

“Neka čekanja se ne isplate.” pusta priča o čekanju. Ponaša se kao da je čitao moj blog, pa sad o meni zna milion puta više nego ja o njemu. Još da unovčim to što napisah pa da ga nazovem emotivnom prostitucijom.

“Neće pasti sa neba, neće čudo doneti sutrašnji savršen dan, moraš ti da ga napraviš. Blogovanjem ga nećeš napraviti. Patetiku čitaju samo luzeri, oni sa viškom vremena, oni koji mogu da uživaju u tome jer nemaju nešto opiljivije, putenije, realnije.”

“Pun si predrasuda, izigravaš sudiju.” Napokon nešto izgovorih.

“Šta si dobila sa tim? Neko te je više voleo, poštovao, bio očaran, uzdisao za tobom? Ha, bolje da pitam šta si istim izgubila, bilo bi na mestu. Taman tako. Pa ti vidi šta ćeš s tim.”

Opet sam ćutala. Ni potvrdjivala ni poricala. Tako sam, valjda mislila da sam silnija. No, to ga nije zaustavilo.

“U zivotu se ne okleva, nema sutra ću, životu se ide u susret, iznenada ili pak nečujno ali Kreneš” Skoro da je to bio bes.
Izašla sam na terasu da udahnem svežeg vazduha. Slegnula sam ramenima, osmehnula se neodredjeno. Ja sam krenula odavno. Samo pokret nije za videti. I ne vidi se cilj. Okrenula sam se prema njemu. Ništa ludje od nervoze u plavim očima.

“Kako se usudjuješ da tako mizerno gledaš na nešto tako lično?” izgovorih….budalaština , znam…

“Ja se ne usudjujem, drugi su se već usudili.”

Osetila sam vrelinu u grudima…
Onda je zvonio telefon, a on ne voli telefon jer ne veruje više nikome. I na isti se ne javlja. Vrlo retko. Krenuo je ka vratima, koracima koji ne trpe mekane podove i mekane ljude, sa ciljevima koji su dorasli njemu. I otisao…

The good, the bad and the ugly

Da li neko u ovom jebenom milionskom gradu* ima provokativan um ili je epidemija onih koji u svojim lobanjama imaju mizerno provincijalske, površne, kratkofitiljne mase, postala zabrinjavajuća?
Yeste, da. Razumem…Osim vrlina, i pakost, zavist, neostvarenost, nedojebanost, promašenost, frustriranost, ljubomoru, delanje po principu cilj ne bira sredstvo i sam sebi najvažniji, nisam ja kriv-vi ste, moji neuspesi su potpuno i aspolutno zlom sudbinom i lošim okolnostima opravdani-vaši vašom gluposšću, i sve u tom nizu, valja razumeti…Ljudski je.
Cenim ipak, Biće svima lakše kada neki, svoju pamet, veličinu i dobrotu, ne budu dokazivali pričajući o tudjim manama, pogrešnim postupcima, problemima, zabludama, gubicima i mukama. Ili još bolje/praktičnije, nadasve humano, biće kad ti neki, nekim čudom prestanu, od svega tudjeg, svojom malignom pričom i loše da prave…

Ti majstori drame, egocentrični, glasni, preglasni preciznije, umišljeni, sa libidomom u progresiji koji je na regresiju zaboravio, vrte svoje priče od jednog komšije do drugog, neoposporno sa dozom inteligencije, obrisane pakošću. A, komšija kad shvati, dokučii, ćuti, nadajući se da će Uspešnost tih nekih u soc kontaktima, soc mrežama, medj’ ljubavnicima, prijateljima i rodbinom biti kratkog veka …

Jer jebiga, Bog** je pamet, ipak, podelio i onima koji umeju da o svojim postupcima i rečima ponekad razmisle, a o sebi i drugim ponekad oćute…

 

 

*grad=zajednička imenica iltii  bez naporna primenjivo na 90% svih svetskih gradova sa brojem stanovištva većim od milion.

**Bog=često spominjanje istog u mojim tekstovima, je više odraz moje spiritualnosti, manje religioznosti.