Koju igru igraš?

“Ferplej je za budale, dušo.” Zapalila sam cigaretu. Prošlo je više od dva meseca od kako sam rešila da prestanem da pušim. Prošlo, pa šta? Cigareta me uvek smiruje. Na pogrešan način, doduše.

“Svi igraju neke igre i svi misle da su pokupili svu pamet ovog sveta.” Nastavih priču u tom kretenskom obliku. Indignacija? Femkanje? Perverzija? Ništa od svega toga. Dosadno mi je.
“Svi su poluusamljeni, polutužni, polulažni. Prijatelji su, takodje, sve nešto na pola.” On me i ne sluša.

“Malodušna si. Zar ne vidiš da gledam finale Copa Americe? Još 4 minuta do kraja, ali je sve rešeno, 3:0 za Brazil. Šteta. Navijao sam za Argenitinu”

“Zašto za Argentinu?” pokušah da se uključim u njegov monolog kad već on nije hteo u moj.

“Zato što su mi nekako underground. Svi navijaju za Brazil”

“Znaš da slabo pratim fudbal. Ne navijam ni za koga.”

“Ja slabije igram lastiš. Baš retko se igram sa lutkama.” Nasmejao se, uprkos pobedi Brazila.
Naši su razgovori dobili drugu notu. Običnu. Kao da se ona dubina i erotika negde izgubila. Utihnula sam. Pogledao me je kao da sprema revolucionarno i jako važno pitanje.

“Da li si čestitala rodjendan danas?”

Udahnuh. “Nisam” Nisam imala nameru ni da izbacim taj prokleti vazduh.

“Imaš li nameru?” Podigao je obrve. Ozbiljan. Zaboravio je na utakmicu.
“Ne znam. Nekako mi je glupo da vraćam istom merom. Ćutanjem.”

“Pogrešno razmišljaš. Nekad moraš vratiti istom merom. Ko tebe kamenom ti njega hlebom, nikad laznija izreka, ne drži vodu”

Izdahnuh konačno. “Retko kad se svetim, skoro nikad ne vraćam istom merom. I ti isto tako, samo sad pričaš, provociras, ispituješ me.”

Okrenuo se, s namerom da mi stavi do znanja da je razgovor završen. Pogledao me, nijedan titraj na licu. Potpuno mirnim i staloženim glasom je rekao:

“Lep odgovor na ružno te čini velikim, boljim. Zato ipak čestitaj. Neće ti pasti kruna sa glave. Nemaš je.”

Ostala sam da sedim, sa razmišljanjima na pola puta. Nije baš sve tako jednostavno. Nije to baš vratiti istom merom. Svojim ponašanjem, svojim mentalnim ili nekim drugim sklopom, svojim postupcima, negde smo mi “zaslužili” ni po babu ni po stričevima odjeke nečijeg ponašanja i nečijih osećaja prema nama. Ostaje samo pitanje da li su drugi zaslužili čestitke od srca i da li je u životu po zaslugama ili su moji reperi negde pobegli danas u polumalodušnost, poluosmeh i poluglupost.

Nagazna mina GMT-5

“Ne mogu više da ti prećutim kako sam te sanjao. Moram da ti kažem…Pomislićeš verovatno, ovaj tip je ipak lud.”
Klimnula sam glavom. Bez preterane znatiželje čekala sam nastavak.

“Sanjam kao proslavu XX godina svoje mature i tu kao dolazim i vidjam redom osobe kojih se više ili manje sećam, a u podsvesti postavljam sebi pitanje hoceš li se i ti pojaviti. Pazi kad je ludo skroz. Sam koncept sna i pomešanost svih okolnosti, kako zbog generacijske razlike tako i zbog spoja dva sveta, dve skupine ljudi koji ama baš ni po čemu nemaju spojivih tacaka…”
Klimala sam glavom, kao znak odobravanje, kao znak da mi je potpuno jasno o čemu priča.

“U jednom trenutku nailazimo jedno na drugo. Tu vrlo kratko nešto jedno drugom kažemo ali ne znam šta. Onda se probudim.”
Ućutao je. Izgleda kao neko kome je beskrajno teško što priča. Sumanuto.

“Eto reko sam ti, na jedvite jade al’ rekoh…”

“Shvatam” rekoh, a čini mi se da nista nisam shvatila.

“Ja sam možda u stvari opsednut tobom, ne znam…ali da ovako nešto sanjam, nije mi jasno ni sada kad ti eto to pričam…?!”

Nisam bila sigurna da li je to pitanje uputio sebi ili meni….Pa sam odgovor progutala.
Ne verujem da smo opsednuti nečim ili nekim ako sanjamo. Ne verujem, preterano, ni u snove. Nisam mu to rekla. A trebala sam… Mnogo toga ja nisam rekla onima kojima sam trebala.
U tudje snove ne verujem nikako. Skoro pa me ostavljaju ravnodušnim. Ništa mi ne znače. Svoje ponekad pratim, prepoznajem likove i znakove upozorenja, mada ne poslušam baš uvek. Otac mi je umro pre tri godine, često ga sanjam.Kao da pokušava da me čuva onako kako je radio za života. Uvek je upozorenje, znak za oprez, za loše stvari koje se mogu desiti, za iluzije, prvenstveno za zvono da uključim mozak.
Eto. Tu je negde, valjda, poenta. Dozvoliti ili ne da se košmar koji smo sanjali pretvori u stvarnost.