Sedela je preko puta mene. Uplašena. Ggledala je oko sebe. Gledala u stopala ljudi. Samo u stopala. Ljudi za nju nisu imali tela i lica. Izgledala je kao siroče koje je jutros bilo deo srećne porodice. Kao kindapovana od strane nepoznatih sila koje je nisu smatrale neodoljivom. Nisu čak ni volele njenu vrstu. Ostavljena medju strancima.

Ćutala je. Presamitila sam se preko naslona stolice, sve dok mi nije puklo u grudnoj kosti. To je bio znak da treba da ćutim. Htela sam da je pitam zašto je čekala da se zaljubi u gospodina veličanstvenog, pa da tek posle toga proglasi svoj brak neuspešnim, paklenim, paćenickim, iskrivljenim, lišenim svega onoga sto je bila njena hrana i njen vazduh. Htela sam da je pitam kako to da pre toga nije zvonilo na uzbunu, kako je živela bez hrane i kako je disala bez vazduha. Zašto, ako vec nije vredelo, nije imala snage i hrabrosti da ode, po cenu da će celog života bita sama. Sama i svoja. Htela sam da budem, gruba, surova, cinična, da je ispljujem, da je probudim, da je trgnem iz sna. Htela sam da joj kažem da je budala i luzer i da tako neće dobiti nijednu životnu bitku osim onih koje joj neće ni trebati. Htela sam da postavim milion pitanja na temu besmislenog zivota u kome sa drugim ljubavima, prevarama i preljubama krpime rupe i dileme na sopstvenoj duši. Htela sam da je pitam kud je pošla bez lica i tela. Progutala sam pitanja. Bez vode. Na suvo. Odgovore sam i onako već znala.

Mogla sam da joj kažem da je snaga koju crpimo iz trenutnih strasti prema nekom varljiva veličina. Mogla sam da joj kažem da je istina možda negde u lavirintu njenih snova i mojih pametovanja. Mogla sam, ali nisam. Iskustvo mi je govorilo da nijedan odnos, nijedno prijateljsto ne može da opstane ako se u ovakvim situacijama ogoli dijalog na nivo sopstevenih emocija, ličnog razuma i suve priče.

Njoj je trebalo, sad, moje ćutanje. Moja stopala. Da sa njima ode tamo kuda se uputila. Bez moralisanja, bez dilema. Da obriše godine u kojima je  živela. Njoj je trebala tišina, koju sam joj prećutkivanjem ostavila, da sačuva gospodina veličanstenog od stvarnosti, od godina koje dolaze i koje će joj pokazati ono što sad ja nisam mogla. Da ni vazduh, ni hrana, ni izbori nisu sudbina. Nisu ni fantazije. Nisu ni iluzije.

Da uz najbolju volju i snagu neće moći da obriše svoje godine. Ni da ih vrati. Da obrisati svoje godine znači obristai Grand Canyon sa svetske mape. Da vratiti svoje godine i promeniti svoje izbore znači konstruisati vremeplov. Kategorije apsolutno nemogućeg.

Zato sam joj ostavila tišinu i nadu. I svoja stopala da sa njima napravi korake od sedam milja. Jer ja vec yesam.

“Obožavaju nas neki koji nas ne interesuju, a kad mi za nekim otkinemo onda ništa. Onima koji nas obožavaju prosto ne umemo da kažemo i da objasnimo da od tog i takvog jednostranog obožavanja ljubavi nikad neće biti.”

“Tako to biva. Što, jel otkidaš na mene?” Cerekao se, a trudio da bude ozbiljan.

” Ne više.” Otkidaš, kao tinejdzeri. Stvarno sam našla reč. Kakvo li je to pitanje? Intelektualni egoizam? Teško. Biće da nije naučio da se želje stvaraju, pa kad se ne ispune, na vreme ili tu negde oko tog pojma, onda se umore i posto nedostupni i željeni trenutak ne stigne, onda se želje polako ugase. Nije naučio, nije video nije ga ni interesovalo. No, ipak da mu ne ostanem dužna.
” Ti na mene?”

“Ni ja više na tebe.”

“Stoko”. Smejala sam se. Prvi put večeras. Glasno. Toliko glasno da ni ja nisam čula.

” Kako mi to kažeš “stoko” i ne trepneš.”

“Isto tako ti kažem dušo i ne trepnem.”

“Znači kad bi te startovao, ne bih pristala? ” Ipak je nastavio u istom pravcu i više nisam bila sigurna da li provocira ili se samo zabavlja, dosadno mu je, jel’.

“Startovao? Intelektulano ili realno?” Mogu ja i gluplja da budem.

“Pa dobro, dala si mi odgovor”

Jesam li. Dobro je da sam neke odgovore ipak umela da “dam”. Dobro je da sam načila kako se neostvarene želje arhiviraju, lagano, bezbolno, nečujno, da ne primetiš kad prestanu da budu želje. Dobro je što je čežnja reč koju sam prestala da upotrebljavam. Dobro je, nego kako.
Ovakvi dijalozi dolaze iznenada.
Ovakve misli dolaze postepeno, kao da im se približavamo spiralnim stepenicama, a onda nam se odjednom učini da smo sve shvatili u jednom trenutku. Ali misli još uvek ne znače život. Ni dijalozi.

ili inspirisano, diskusijom iz prethodnog posta

ili da li isto zvuci na engleskom

ili da li se gubi smisao

ili da li mi ikad mozemo da, umesto na maternjem, napisemo to isto na nekom drugom jeziku

ili prethodni post, sve isto, samo na engleskom….

They talk. About charmed forests and gardens of moonshine. They talk. About love. About hope. About big plans, dreams and promised lands from my springtime posts. They talk - I listen. I have spoken, too…

The tales of mysterious woodlands and gardens of Eden always end, and then I see them find a handful of earth. From it they fashion a bouquet and put it in the window, to be there when the night falls and all colors fade. They embrace it then and smile as if it is roses they hold. As if it is not the barren land, but magic garden. Wonderful it is to spend nights like that, to forget stillborn days, to forget the senseless counting of minutes, each and every one of them equally immaterial.It is a precious while, indeed, until the earth from the window spoils the snow-white bedding. Only until then.