Slušam priče o čarobnim šumama i mesečevim vrtovima. Oni pričaju. O ljubavi. Nadanjima. Velikim planovima. Snovima. Obećanim zemljama. Onim iz mojih proletnjih postova. Čekanjima. Oni pričaju, ja slušam . Pričala sam i ja…

No, na posletku uvek gledam, da posle priča o čarobnih šumama i rajskim vrtovima, nadju jedan grumen zemlje. Oni od nje naprave buketić, stave ga na prozor i kad uveče u tami zgasnu boje, prigrle buketić i smeše se, kao da su im u rukama ruže i kao da pred njima nije pusto polje već čarobni vrt. Divno je tako provoditi noći. Zaboraviti na dane koji su mrtvorodjeni i brojanje minuta od kojih je svaki podjednako beznačajan.

Divno je, do trenutka kad nam grumen zemlje ne uprlja belu stirkanu posetljinu. Samo toliko.