Sedela je preko puta mene. Uplašena. Ggledala je oko sebe. Gledala u stopala ljudi. Samo u stopala. Ljudi za nju nisu imali tela i lica. Izgledala je kao siroče koje je jutros bilo deo srećne porodice. Kao kindapovana od strane nepoznatih sila koje je nisu smatrale neodoljivom. Nisu čak ni volele njenu vrstu. Ostavljena medju strancima.

Ćutala je. Presamitila sam se preko naslona stolice, sve dok mi nije puklo u grudnoj kosti. To je bio znak da treba da ćutim. Htela sam da je pitam zašto je čekala da se zaljubi u gospodina veličanstvenog, pa da tek posle toga proglasi svoj brak neuspešnim, paklenim, paćenickim, iskrivljenim, lišenim svega onoga sto je bila njena hrana i njen vazduh. Htela sam da je pitam kako to da pre toga nije zvonilo na uzbunu, kako je živela bez hrane i kako je disala bez vazduha. Zašto, ako vec nije vredelo, nije imala snage i hrabrosti da ode, po cenu da će celog života bita sama. Sama i svoja. Htela sam da budem, gruba, surova, cinična, da je ispljujem, da je probudim, da je trgnem iz sna. Htela sam da joj kažem da je budala i luzer i da tako neće dobiti nijednu životnu bitku osim onih koje joj neće ni trebati. Htela sam da postavim milion pitanja na temu besmislenog zivota u kome sa drugim ljubavima, prevarama i preljubama krpime rupe i dileme na sopstvenoj duši. Htela sam da je pitam kud je pošla bez lica i tela. Progutala sam pitanja. Bez vode. Na suvo. Odgovore sam i onako već znala.

Mogla sam da joj kažem da je snaga koju crpimo iz trenutnih strasti prema nekom varljiva veličina. Mogla sam da joj kažem da je istina možda negde u lavirintu njenih snova i mojih pametovanja. Mogla sam, ali nisam. Iskustvo mi je govorilo da nijedan odnos, nijedno prijateljsto ne može da opstane ako se u ovakvim situacijama ogoli dijalog na nivo sopstevenih emocija, ličnog razuma i suve priče.

Njoj je trebalo, sad, moje ćutanje. Moja stopala. Da sa njima ode tamo kuda se uputila. Bez moralisanja, bez dilema. Da obriše godine u kojima je  živela. Njoj je trebala tišina, koju sam joj prećutkivanjem ostavila, da sačuva gospodina veličanstenog od stvarnosti, od godina koje dolaze i koje će joj pokazati ono što sad ja nisam mogla. Da ni vazduh, ni hrana, ni izbori nisu sudbina. Nisu ni fantazije. Nisu ni iluzije.

Da uz najbolju volju i snagu neće moći da obriše svoje godine. Ni da ih vrati. Da obrisati svoje godine znači obristai Grand Canyon sa svetske mape. Da vratiti svoje godine i promeniti svoje izbore znači konstruisati vremeplov. Kategorije apsolutno nemogućeg.

Zato sam joj ostavila tišinu i nadu. I svoja stopala da sa njima napravi korake od sedam milja. Jer ja vec yesam.