Napisala sam gomilu teksta na ovom blogu. Potrosila više od milone reči i najmanje dvesta sati da otkucam i savladam iste, da ih poredjam u redove i pasuse da ih odvojim zarezom i zaustavim tačkama. Zaboravila na prvobitne razloge i uzroke. Umorila se. Pisanjem. Putovanjima. Traganjima…
Umorila sam se bežeći od Beograda preko New Yorka, Los Angelesa do Australije. Smorila se od ljudi i njihovih životnih i manje životnih priča. Neki su bili tašti, skloni zamajavanju sitnicama. Neki su bili vidoviti, jeste, svaka budala može da prorokuje. A šta drugo da čini normalan čovek u ovo vreme nego da trpi hirove ludaka.
Ma bili su svakakvi. Kako došli tako i prošli.
Prestala sam da ih slušam. Ljude. Poluljude. Životinje. Samoživce. Samozadovoljne. Toliko sam u svojoj zabludi otišla daleko da sam zaboravila glupave istine…
one koje govore o tome da se zlato kupuje u juverilnicama, a pronalazi u zabitim klancima i alhemijskim laboratorijam, da se dragocenosti, zapravo, ne kupuju. Busamo se i hvalimo da ono što vredi novcem ne može da se plati. Ipak niko od nas ili samo retki zlato i dragulje kopaju, prošlo vreme Divljeg Zapada, jeste….

Bojana sam upoznala na tom putovanju, zaludnom i bez čvrstih i valjanih opravadanja. Tokom kog nit sam kupovala, nit sam kopala. Pitanje dal’ sam uopšte imala njuha i iskustva da procenim sta je zlato, šta dragocenost, a šta obična staklena perla. (Ko sme da tvrdi da staklo nije dragoceno…)

No, to njega naravno nije ni interesovalo.

Jedan od onih koji su gledali sebe, svoje želje i svoje odraze u drugim ljudima. Vidjali smo se. Pričali. Otkrivali i sakrivali sebe na najbolje moguće načine. Svako na svoj.

Dan je bio kišan, hladan. Pozvao me je. Bacila sam knjigu koju sam čitala, drugi put tog dana i rešila da se ipak prošetam sa njim. Nije bio neka zamena za Basaru ali mi se danas nikako nije sedelo u kući.

Šetali smo Beogradskom, onda dalje laganim hodom krenuli u Starine Novaka i kad su prve kapi kiše krenule bili smo u Knez Danilovoj, na sto koraka od njegovog stana. Blizina njegovog stana i ta kiša je bila dovoljna za poziv iz nehata.

Sedala sam na fotelji i gledala kako zveči dvadeset kockica leda u njegovoj čaši. Tv je bio uključen tek da nešto svetli.

“Bila si dobro raspoložena, šta ti je sad?” progovorio je.
“Bila sam. Mislim…i sad sam, nego noć je pa mi valjda pada i tenzija.” Bože kakva ortodoksna glupost.
“Hm…Trebalo bi da bude obrnuto, sa tenzijom, jel?”

“Ma ne, osim ako nemaš male noćne razgovore pa ti neko uz tu koka kolu i finu atmosferu posalje i dobre vibracije, želje…”

“Zadirkujes,” nasmejao se.

“Nikako, samo primećujem da si sve fino namestio potaman, uskoro ćeš zaspati.”

“Ne brini, ja u takvim situacijama ne spavam…”

“Jel? A kakve su to situacije?”

“Znao sam da ćeš to da pitaš, ko mi je kriv kad lajem.” Na trenutak je zastao kao da razmišlja dal’ će odgovoriti ili ne.

“Situacije u kojima se uživa, umire u lepoti , kad poželiš da vreme stane.”

Ućutala sam. Kiša je i dalje padala. Dobovala po prozoru. Bojan je sedeo i gledao u ugašen crn monitor od kompa.

Pomislih dal’ folira ili ja ne razumem tu njegovu romantičnu izjavu…umiranje u lepoti. Možda, ipak, samo provocira. Nisam dugo ćutala.

“Imaš li motivi, zašto sediš i pričaš sa mnom? Zabave radi, ubijaš dosadu?”

“Imam motiv, naravno. Zato što me intrigiraš, sve više i više….. i ne ovo nije muvanje iako ti izgleda kao da je jako blisko…Tvoji motivi?”

“Ti si spomenuo muvanje, ne ja… Volim da ispitujem ljudske granice i svoje zajedno sa njima. Naravno kod onih ljudi koji nisu ograničeni toliko da do njihovih granica dodjes za dva okretanja i tri koraka. Mislim… ti se igraš rečima, prilično samouveren i pragmatičan i i siguran si da ti nijedana ovakva komunikacaija neće doći glave i ugroziti te…”

“Šta ćeš onda kad ispitaš….Razmišljaš ili nesmeš da kažeš?”

“Hm..onda ću srušiti granice ili odustati ” rekoh kroz osmeh.

On se više nije smejao. Beskrajno dugo gledao me je u oči onako, neprijatno, direktno. Ni sama ne znam kako samo nisam mogla da skrenem pogled…Samo sam nehotice ugrizla svoju donju usnu. Onda je ustao. Bio je na korak od mene, ne nasilno prišao i ugrizao me za usnu. Okrenuo se i samo rekao:
“Peče li te vatra sa kojom se igraš?”
Trgla sam se, ustala sam naglo, spremana da krenem, da pobegnem, da nestanem. Umesto toga prišla sam mu, spustila ruke na njegove butine, sagla se i pre nego sam uspela bilo šta da kažem ili uradim rekao je:
“Imaš li još nešto na repertoaru..”
Nisam uspela da pobegnem, ugrizao me je ponovo. Moje staklene perle rasule su se zvučno po parketu.
Led se istopio u njegovoj čaši. Kiša je prestala da pada…a moju svest i svesnost je potisnula samo jedna želja, ona za njim.
Kako sam iz Knez Danilove, u pola noći, po kiši i magli, stigla kući, ne znam. Ne znam, ni dal’ je bila noć .
Znam da sam njemu ostavila rasute perle, misli, rečenice, želje da ih sutra ujutru pokupi ako bude smeo i hteo.
Posle tog sureta sa Bojanom završila sam to svoje čarobno putovanje i pametovanje na relaciji Beograd-Australija ostavila za neka mirnija vremena.

prim.autora.
Naslov posta nema nikakve veze sa sadržinom. Zapravo je samo naslov serije koja se prikazivala na nekom kanalu te noci u K.Danilovoj…

Napišem li da su suprotnost, u odnosu na one, na našim podnebljima, nazivaju zenskaroši, a odazivaju, na maco, kuco, sećeru, neću potpuno pogrešiti, ali ću pogrešiti. Nisu ortodoksna suprotnost ni lakim muškarcima, da bi se priča o njima izvela prostom negacijom njihovih karateristika. Nije tako jednostavno. Nema crno belih varijanti, nigde, osim u šahu.

Ono što znam o njim, na osnovu skromnog uzorka koji sam u životu (ne malom i ne skromnom) srela, može se napisati u par rečenica:

Iako su ne retko omiljeni u drustvu teško ih možete naći u grupi velkih zabavljača. Ni medju političarama. Jos manje estradnim radnicima. Ne zato sto su mračni i operisani od humora i uspeha, nego zato što ne vole prevelika eksponiranja, aplauze, tronove i obožavanje mase.

Ne smeju se nikad preglasno, grleno, ni iz stomaka. Nikako reda radi i za svakakve provokativno senzacionalne izjave. Ženske, yelte.

Nikada ih nećete uhvatiti da su raznim ženama pričali iste priče, slali iste pesme i prosipali istu mudrost. Ne zato što niste u stanju da ih uhvatite u tome jer niste vični FBI ili nekim drugim metodama, nego zato što oni to ne rade. Sami sebi bi time dosadili. To ih iritira.

Ne okreću se. Ne bleje. Ne dobacuju, niti prave slučajne ulične kontake.

Ne bride im bokovi od šustanja svake suknje. Bride samo kad zašusti svila. Možda saten.

U najpragamatičnijim rešenjima prilože poluromatično objašnjenje. Ženama. Devojkama. Kad su njihove.

Ne stvaraju izluzije. Ni sebi, ni drugima. Ako dozvole sebi, u retkim i fasicnatnim situacijama, da naprave kule u vazduhu u ljubavi, poslu, porodici, naknado im naprave čvrste i sigurne temelje. Od betona.

Teško ih je zavesti, osvojiti, imati, “zaslužiti”. Što automatski znači ako ih osvojite, imate, zavedete, da se ne morate bojati da će ih od vas odvesti prva, druga ili treća (gde treća teži ka beskonačnosti) sa dugim nogama i bujnim prsima, sa ulice, iz kafice, komšiluka, radnog okruženja ili sa nekog aerodroma u zemlji dalekoj. Sve to sa ili bez, par piva ili nekog drugog alkohola.

Iako ne pričaju o tome i ne promovišu sebe u velike poznavaoce Frojdove ili Jungove psihologije, sa posebnim osvrtom na onu koja se odnosi na žene, uvek znaju šta one hoće i sasvim dal’ na to što hoće mogu ili ne da odgovore. Kako kojoj. Kako kad. Uglavnom nikad. Heteroseksualci su, da se razumemo. Nisu ni ženomrsci.

Ako vam se kojim ludim slučajem desi da ručaju sa vama ili doručkuju na travi, budite sigurni da neće studirati exterijer, enterijer, prolaznike, niti mrave i da će sasvim kako treba čuti šta ste rekli, šta prećutali kao i način na koji ste to uradili. Pročitaće ono što ste napisali, odgovoriti bez zamazivanja, zavaravanja, bez pravljenja predpostavki i čitanja misli. Neće se truditi da pred vama budu ono što nisu. Zato što nemaju vremena za takve igre.

U sukobima i razmiolilžanjima prepoznaćete ih po tome što im treba tri minuta do tri dana da se okrenu i kažu: “U redu je, pogrešio sam ili nisam i šta sad…”
Ovo nikako ne podrazumeva da ce im se destiti nja nja, ispirka i izvinjavanje, tipa: “Izvini zlato, hebo sam, omaklo mi se…”

Nemaju višak vremena, koji bi iz dosade potrošilii olako. Njiohovo vreme arčite samo u ako ste interesantni, elokventini, legitimni, samosvesni da oni mogu da kažu :” Vredi da vidim dal’ vredi…”

Omakne li vam se, ne daj Boze, neka ofucana i isprazna izjava u stilu: “Ja sam drugačija od ostalih….” njihov odgovor neće izgledati ovako: “To svaka kaže…”

Ne glumataju prinčeve iz bajke, ni u ludom besu, čak iako vi glumatate pepeljugu. U bajkama je jedan princ jednoj princezi. Ako ste vi sve ono što su oni od uvek trebali od žene oni će vam to reći i neće priču završiti na bajkama sa žabom i preobražajima.

Prečica kako ih prepoznati u online komunikacijama, na blogovima, forumima, mesangerima: nemaju 678 kontakta, prijatelja, saradnika i ostalih. Do njihovih mailova, usera i poruka nećete doći ni lako i ni olako. Neće imati vremena da chatuju sa vama od jutra do sutra sve iako se predstavite da ste Sandra Bulock. Kakvo god da im je ime, ružno, lepo ili neobično neće se lažno prestavljati. Radje vam se neće prestaviti.

Kontraverzni su i kontradiktorni skoro poput mene sa ovim i u ovom tekstu.

Teško ih je prepoznati. Ima dosta onih koji na prvi pogled i peti utisak liče na njih i stvore obmanu. Retkost su ali postoje. To samo kao info ako vam neki baš takav treba.

Meni jeste. Bar sam saznala istinu koju sam obilazila ili je poricala. Ćutanje je najjače oružje slabih. Kad ćute slabi, jaki tada ne znaju gde da udare, a da ne promaše i ne otkriju svoje namere. U borenju sa ćutljivima, lako nas obmane njihova snaga. Od tad se trudim da vidim onu tanku granicu, izmedju ćutljivosti i pričljivosti , čije se prelazenje teško opaža, a skupo plaća.

Prošla je ponoć. Cipelicu sam izgubila. Krila sam tu jednu bosu nogu ispod stola, da je on ne vidi. Bundevu gurala onom drugom nogom. Haljinu nisam ni imala. Ni pre, ni posle ponoći. Nije bila u toj čaroliji. Farmerke su ipak jedino u čemu sam večeras mogla da dišem. Klub je bio polu mracan. Zagušljiv. Zgužvan. Polujeftin, maltene. Već vidjeno.

Pričao je. Smeškao se u tom polumraku i ni obrise mu ni sam videla. Nisam videla boju njegovih očiju. Kakve li su. Nisam čula boju njegovog glasa. Nadam se da nije hrapav i puknut. Oči mu videla nisam od prokletlog polumraka. Predaleko je bio. Glas se jedva nazirao od muzike. Pričao je i smejao se. Pokušavao da odgovori na moja prekjučerašnja pitanja. Promašio temu, ali samouvereno nastavljao dalje.

Grlo je me je peklo. Hebeni virusi opet haraju gradom. No, to me nije sprečilo da u sebe saspem dve čaše ledene coca cole. On je pio neki alkohol, čudne boje, groznog mirisa. No , ne volim alkohol pa ovo ne primajte zdravo za gotovo. Ništa nije apsolutno tačno ni istinito sve zavisi od ličnog opažanja.
Pričala sam i ja. Nije da nisam. Nije ni da je tek da nešto kažem. Trudila sam se da se ne upetljam u svoje šarene zavrzame.

Ne razmišljajući u pola teksta rekoh mu:

“Dušo…”

Nije se zbunio.

Pokušah da se opravam.

“Ne primaj, to k srcu, meni je to kao uzrečica”

“Jok ti ces”, samo je odgovorio i nastavio u svom zamišlljenom pravcu, svoju priču iz nehata.

Počela sam da da se okrećem, prebacujem jednu nogu preko druge. Pa opet. Htela sam da pobegnem u skladu sa naslovom ali sam ipak ostala da sedim. Toplo ~hladno. Čini mi se da sam od ovog virusa i temperaturu neku savatala, hebem li ga.

Pogledala sam ga, a videla nisam, uzdahnula i krenula da mu kažem, morala sam. Bolje sad nego posle.

Nemoj mi prilčati priče koje si drugima već rekao. Ispričaj mi one koje nikome nisi smeo. Nemoj mi otkriti kakav si, dozvoli da to sama uradim. Nemoj koristiti igre koje si već igrao. Igraj onu koju do sad nisi ni pokušao, makar me zbog iste potroši brže nego sve ostale.

Krenula ali nisam rekla, zašto bih, ionako se hvalio da ume da čita misli…