Teški muškarci

Napišem li da su suprotnost, u odnosu na one, na našim podnebljima, nazivaju zenskaroši, a odazivaju, na maco, kuco, sećeru, neću potpuno pogrešiti, ali ću pogrešiti. Nisu ortodoksna suprotnost ni lakim muškarcima, da bi se priča o njima izvela prostom negacijom njihovih karateristika. Nije tako jednostavno. Nema crno belih varijanti, nigde, osim u šahu.

Ono što znam o njim, na osnovu skromnog uzorka koji sam u životu (ne malom i ne skromnom) srela, može se napisati u par rečenica:

Iako su ne retko omiljeni u drustvu teško ih možete naći u grupi velkih zabavljača. Ni medju političarama. Jos manje estradnim radnicima. Ne zato sto su mračni i operisani od humora i uspeha, nego zato što ne vole prevelika eksponiranja, aplauze, tronove i obožavanje mase.

Ne smeju se nikad preglasno, grleno, ni iz stomaka. Nikako reda radi i za svakakve provokativno senzacionalne izjave. Ženske, yelte.

Nikada ih nećete uhvatiti da su raznim ženama pričali iste priče, slali iste pesme i prosipali istu mudrost. Ne zato što niste u stanju da ih uhvatite u tome jer niste vični FBI ili nekim drugim metodama, nego zato što oni to ne rade. Sami sebi bi time dosadili. To ih iritira.

Ne okreću se. Ne bleje. Ne dobacuju, niti prave slučajne ulične kontake.

Ne bride im bokovi od šustanja svake suknje. Bride samo kad zašusti svila. Možda saten.

U najpragamatičnijim rešenjima prilože poluromatično objašnjenje. Ženama. Devojkama. Kad su njihove.

Ne stvaraju izluzije. Ni sebi, ni drugima. Ako dozvole sebi, u retkim i fasicnatnim situacijama, da naprave kule u vazduhu u ljubavi, poslu, porodici, naknado im naprave čvrste i sigurne temelje. Od betona.

Teško ih je zavesti, osvojiti, imati, “zaslužiti”. Što automatski znači ako ih osvojite, imate, zavedete, da se ne morate bojati da će ih od vas odvesti prva, druga ili treća (gde treća teži ka beskonačnosti) sa dugim nogama i bujnim prsima, sa ulice, iz kafice, komšiluka, radnog okruženja ili sa nekog aerodroma u zemlji dalekoj. Sve to sa ili bez, par piva ili nekog drugog alkohola.

Iako ne pričaju o tome i ne promovišu sebe u velike poznavaoce Frojdove ili Jungove psihologije, sa posebnim osvrtom na onu koja se odnosi na žene, uvek znaju šta one hoće i sasvim dal’ na to što hoće mogu ili ne da odgovore. Kako kojoj. Kako kad. Uglavnom nikad. Heteroseksualci su, da se razumemo. Nisu ni ženomrsci.

Ako vam se kojim ludim slučajem desi da ručaju sa vama ili doručkuju na travi, budite sigurni da neće studirati exterijer, enterijer, prolaznike, niti mrave i da će sasvim kako treba čuti šta ste rekli, šta prećutali kao i način na koji ste to uradili. Pročitaće ono što ste napisali, odgovoriti bez zamazivanja, zavaravanja, bez pravljenja predpostavki i čitanja misli. Neće se truditi da pred vama budu ono što nisu. Zato što nemaju vremena za takve igre.

U sukobima i razmiolilžanjima prepoznaćete ih po tome što im treba tri minuta do tri dana da se okrenu i kažu: “U redu je, pogrešio sam ili nisam i šta sad…”
Ovo nikako ne podrazumeva da ce im se destiti nja nja, ispirka i izvinjavanje, tipa: “Izvini zlato, hebo sam, omaklo mi se…”

Nemaju višak vremena, koji bi iz dosade potrošilii olako. Njiohovo vreme arčite samo u ako ste interesantni, elokventini, legitimni, samosvesni da oni mogu da kažu :” Vredi da vidim dal’ vredi…”

Omakne li vam se, ne daj Boze, neka ofucana i isprazna izjava u stilu: “Ja sam drugačija od ostalih….” njihov odgovor neće izgledati ovako: “To svaka kaže…”

Ne glumataju prinčeve iz bajke, ni u ludom besu, čak iako vi glumatate pepeljugu. U bajkama je jedan princ jednoj princezi. Ako ste vi sve ono što su oni od uvek trebali od žene oni će vam to reći i neće priču završiti na bajkama sa žabom i preobražajima.

Prečica kako ih prepoznati u online komunikacijama, na blogovima, forumima, mesangerima: nemaju 678 kontakta, prijatelja, saradnika i ostalih. Do njihovih mailova, usera i poruka nećete doći ni lako i ni olako. Neće imati vremena da chatuju sa vama od jutra do sutra sve iako se predstavite da ste Sandra Bulock. Kakvo god da im je ime, ružno, lepo ili neobično neće se lažno prestavljati. Radje vam se neće prestaviti.

Kontraverzni su i kontradiktorni skoro poput mene sa ovim i u ovom tekstu.

Teško ih je prepoznati. Ima dosta onih koji na prvi pogled i peti utisak liče na njih i stvore obmanu. Retkost su ali postoje. To samo kao info ako vam neki baš takav treba.

Meni jeste. Bar sam saznala istinu koju sam obilazila ili je poricala. Ćutanje je najjače oružje slabih. Kad ćute slabi, jaki tada ne znaju gde da udare, a da ne promaše i ne otkriju svoje namere. U borenju sa ćutljivima, lako nas obmane njihova snaga. Od tad se trudim da vidim onu tanku granicu, izmedju ćutljivosti i pričljivosti , čije se prelazenje teško opaža, a skupo plaća.

Dobro jutro, Beograde

Niko nikoga ne može da zloupotrebljava. U svakom odnosu, (naravno, odnosu dve odrasle osobe), obe osobe znaju šta rade, čak i ako se kasnije jedna od njih požali da je bila iskorišćena. Svaki odnos je prosta simbioza uzeti~dati, ma koliko ga mi obogaćivali dodavanjem duhovnih glazura. Skloni smo tome da posle prekida odnosa, posebno ako se radi o prekidu koji je u suprotnosti sa našim željama, vadimo na naivnost, pogrešne procene, iskrivljene vizije, zaostale zaključke. Pusta opravdanja. Kako li se na ista, ne pozivamo, dok su odnosi koji će nam “doći glave” bili u začetku i kako nam je tad emocija brža od racia.

Ne mislim samo na one suvoparne odnose muško~žensko i standardne debilne slučajeve tipa: nepoznati muškarac nas, danas, pozove telefonom (ili pošalje mail,sms ) malo popriča, ne udvara se, ne kaže ništa naručito, ali nam ipak pokloni pažnju (kao da nam se ista retko ukazuje) i budemo u stanju da odemo u krevet već pomalo zaljubljene. Svoj krevet doduše. Sa svojim mislima, uglavnom, u poluekstazi. Tek koliko većini od nas malo treba. Ne ne mislim samo na to….

Mislim na one druge, nevezano za pol učesnika i vrstu odnosa, dublje. Trajnije. Duže od blic priča u trajanju od par minuta do par dana. Mislim na odnose, iskomplikovane, našim dušama, daljinama, okolnostima, harizmom koju imamo ili jurimo. One u kojima postajemo pravi tumači simbola. Izmišljenih ili stvarnih. U kojima ne prezamo da se služimo raznima taktikama i sredstvima da bi profitirali.
Milslim…. Ko još ovakav šljam naziva mislima.

Zastala sam, shvativši da ću uskoro ponesena šljamom, promašiti prodavnicu u kojoj prodaju crni hleb. Onaj pravi, ne beli obojen koje čime. Videh starijeg gospodina koji pažljivo bira voće na nekoj pokisloj tezgi ispred piljarnice (bože, dal’ se to tako zove) i pomisliih kako ja olako biram. Kako i ne bih kad umesto o crnom hlebu i voću razmišljam o odnosima, ispitujući ko, gde i šta je u mom životu. Kao da ga ja jedina imam. Život i odnose. Kao da ću istim, prošetanim mislima, saznati ono što mnogo vispreniji od mene nisu uspeli da dokuče.

Manuh se razmišljanja o odnosima, rešena da sačuvam i “iskoristim” one koje imam. Sebično, bez egzibicionizma. Diskretno, spremna da ispunim svoju izmišljenu misiju: da držim pod kontrolom ono što godinama nisam. Ljude oko sebe. I da prekinem odnose koji me guše, oduzimaju vreme i emocije, a za uzvrat donose sitne bezlične vibracije koje liče na papirne ubruse. One kuhinjske.
Kupih hleb. Uspela sam da crveni kišobran ostavim. Negde. Ne znam gde… Zaboravih da uživam u voću i žutoj pokisloj jeseni. Kišne mirise nisam uhvatila, vetar nisam udahnula. Olako sam propustila ovo jutarnje vreme ne poštujući ono zlatno pravilo da je vreme koje imamo na ovoj zemlji sveto i da ne smem da trošim uludo nijedan delić istog.

Na brzinu sam mahnula komšinici u prolazu, pogledala na suprotnu stranu ulice dvoumeći se dal’ da pređem odmah ili produžim do pešačkog prelaza. Onda mi je sinulo. Rešenje je bilo sasvim jednostavno. Udahnula sam duboko, zvučno i vratila na svoje sumorno lice onaj osmeh. Sjajni, savršeni, od ponedeljaka, koji sam “dobila” kad sam saznala da su rezultati analiza tumor markera u redu. S osmehom nastavih da sljapkam po baricama. Zvučno kao klinka koja to namerno i sa radošću radi. Kakvi vražiji odnosi. Ovakvi šljapkavi koraci su radost. Ko sme da ne voli prohladni savitljivi oktobar.

Ja ne smem, a vi?