Ličilo je da će biti vraški loš dan, tako je krenulo. Iznervirah se kad videh kod aurore sličnu situaciju. Nisam ni mogla ni smela da se vratim na spavanje. Pa dobro, nije ni prvi ni poslednji takav ove godine (kojoj se, Bogu hvala, a i prolaznosti) nazire kraj. Kako krenulo tako se i nastavilo. Tri puta za jednu stvar, pa ponovo. Idi vraćaj se. Pa sve to još jednom. Idi mi dodji mi, takoreći. Kropovanje baze foruma preskočih kao usputnu štetu ovakvog dana. Zaboravih na svoju patetiku, na patologiju, na patos, neko mora i smeće da baci (ovo patologija~ patos~smeće, bolje zvuči u originalu kad vam to saspe et ). No plagijat ko svaki drugi ne može da obori s nogu kao original. Ko me je razumeo razumeo, a malo je takvih. No tu priču o besu i pogrešno protumačenim mojim rečima (što pisanim što onih drugih),o prozivanju preko reda i ostalom na tu temu ću ovoga puta preskočiti.

Ništa gore kad na lep i sunčan dan više nemate želju da ništa uradite i nikud krenete. Osećela sam se prevarenom. Kao malo dete kome je neko obećao odlazak u zoološki vrt, a odveo ga do obližnje bare da vidi patke. Osećala sam se kao nekad davno, posle Venecije i Karnevala od kojih pamtim samo februarski smrad kanala i vlagu. Kao neko kome su reči sve, a zlotvori mu svezali jezik. Odsekli u vandalskom slučaju. Ne preterujem. Samo mi vi ne verujete. Toliko.

Prestala sam da vršim nasilje nad sopstvenim mislim. Zaboravila sam i na cenzuru. Lektorisanje preskačem od prvih postova. Isključila sam sva rigidna i sva fleksibilna rešenja… samo sam uzdahnula, izdahnula i pogledala. I..

Nije bilo crno. Ni sivo. Ni belo. Bilo je sa osmehom. Iznenada, kao znak. Samo toplina koju osetite kad shvatite da ima još onih sa istim životnim senzibilitetom kao vaš u sitnicama, ispod površine, izmedju redova i da je besmisleno osećati bes i rezigniranost prema onima koji ne razumeju. Radje osmeh za one koji to umeju.

I beše to jedan sasvim ljubičast dan.