Neću!
Neobicno sparana, pridavljena tisina,veceras pocela je da me gusi.Činilo mi se da će me neko uskoro, zajedno sa svim mojim tajnim korenima izvući i da ću izbljuvana izaći na neumoljivu svetlost.
Neću da razmišljam na relaciji benigno~maligno. Neću da razgovaram. Neću da proveravam poruke, pišem postove. Neću da čitam. Neću da gledam heroes. Neću večeras da spavam, da jedem. Neću da pišem o onim drugim, teškim muškarcima (a planirala sam).Neću da budem, zanimljiva, sjana, pozeljna (kad li sam to poslednji put bila). Neću ni da se manem svoje patetike iako sve iritira. Neću više ni da budem sama u gomili ljudi. Neću, baš neću.
Neću pisati neopravdane za sve one koje sam slusala u ogromnim količinama, a koji su preskočili, da slusašaju mene onda kad je bilo potrebno. Po ko zna koji put.
Tumaraću okolo i neću tražiti. Neka mene nadju.
“Neću!”