Napisala sam gomilu teksta na ovom blogu. Potrosila više od milone reči i najmanje dvesta sati da otkucam i savladam iste, da ih poredjam u redove i pasuse da ih odvojim zarezom i zaustavim tačkama. Zaboravila na prvobitne razloge i uzroke. Umorila se. Pisanjem. Putovanjima. Traganjima…
Umorila sam se bežeći od Beograda preko New Yorka, Los Angelesa do Australije. Smorila se od ljudi i njihovih životnih i manje životnih priča. Neki su bili tašti, skloni zamajavanju sitnicama. Neki su bili vidoviti, jeste, svaka budala može da prorokuje. A šta drugo da čini normalan čovek u ovo vreme nego da trpi hirove ludaka.
Ma bili su svakakvi. Kako došli tako i prošli.
Prestala sam da ih slušam. Ljude. Poluljude. Životinje. Samoživce. Samozadovoljne. Toliko sam u svojoj zabludi otišla daleko da sam zaboravila glupave istine…
one koje govore o tome da se zlato kupuje u juverilnicama, a pronalazi u zabitim klancima i alhemijskim laboratorijam, da se dragocenosti, zapravo, ne kupuju. Busamo se i hvalimo da ono što vredi novcem ne može da se plati. Ipak niko od nas ili samo retki zlato i dragulje kopaju, prošlo vreme Divljeg Zapada, jeste….

Bojana sam upoznala na tom putovanju, zaludnom i bez čvrstih i valjanih opravadanja. Tokom kog nit sam kupovala, nit sam kopala. Pitanje dal’ sam uopšte imala njuha i iskustva da procenim sta je zlato, šta dragocenost, a šta obična staklena perla. (Ko sme da tvrdi da staklo nije dragoceno…)

No, to njega naravno nije ni interesovalo.

Jedan od onih koji su gledali sebe, svoje želje i svoje odraze u drugim ljudima. Vidjali smo se. Pričali. Otkrivali i sakrivali sebe na najbolje moguće načine. Svako na svoj.

Dan je bio kišan, hladan. Pozvao me je. Bacila sam knjigu koju sam čitala, drugi put tog dana i rešila da se ipak prošetam sa njim. Nije bio neka zamena za Basaru ali mi se danas nikako nije sedelo u kući.

Šetali smo Beogradskom, onda dalje laganim hodom krenuli u Starine Novaka i kad su prve kapi kiše krenule bili smo u Knez Danilovoj, na sto koraka od njegovog stana. Blizina njegovog stana i ta kiša je bila dovoljna za poziv iz nehata.

Sedala sam na fotelji i gledala kako zveči dvadeset kockica leda u njegovoj čaši. Tv je bio uključen tek da nešto svetli.

“Bila si dobro raspoložena, šta ti je sad?” progovorio je.
“Bila sam. Mislim…i sad sam, nego noć je pa mi valjda pada i tenzija.” Bože kakva ortodoksna glupost.
“Hm…Trebalo bi da bude obrnuto, sa tenzijom, jel?”

“Ma ne, osim ako nemaš male noćne razgovore pa ti neko uz tu koka kolu i finu atmosferu posalje i dobre vibracije, želje…”

“Zadirkujes,” nasmejao se.

“Nikako, samo primećujem da si sve fino namestio potaman, uskoro ćeš zaspati.”

“Ne brini, ja u takvim situacijama ne spavam…”

“Jel? A kakve su to situacije?”

“Znao sam da ćeš to da pitaš, ko mi je kriv kad lajem.” Na trenutak je zastao kao da razmišlja dal’ će odgovoriti ili ne.

“Situacije u kojima se uživa, umire u lepoti , kad poželiš da vreme stane.”

Ućutala sam. Kiša je i dalje padala. Dobovala po prozoru. Bojan je sedeo i gledao u ugašen crn monitor od kompa.

Pomislih dal’ folira ili ja ne razumem tu njegovu romantičnu izjavu…umiranje u lepoti. Možda, ipak, samo provocira. Nisam dugo ćutala.

“Imaš li motivi, zašto sediš i pričaš sa mnom? Zabave radi, ubijaš dosadu?”

“Imam motiv, naravno. Zato što me intrigiraš, sve više i više….. i ne ovo nije muvanje iako ti izgleda kao da je jako blisko…Tvoji motivi?”

“Ti si spomenuo muvanje, ne ja… Volim da ispitujem ljudske granice i svoje zajedno sa njima. Naravno kod onih ljudi koji nisu ograničeni toliko da do njihovih granica dodjes za dva okretanja i tri koraka. Mislim… ti se igraš rečima, prilično samouveren i pragmatičan i i siguran si da ti nijedana ovakva komunikacaija neće doći glave i ugroziti te…”

“Šta ćeš onda kad ispitaš….Razmišljaš ili nesmeš da kažeš?”

“Hm..onda ću srušiti granice ili odustati ” rekoh kroz osmeh.

On se više nije smejao. Beskrajno dugo gledao me je u oči onako, neprijatno, direktno. Ni sama ne znam kako samo nisam mogla da skrenem pogled…Samo sam nehotice ugrizla svoju donju usnu. Onda je ustao. Bio je na korak od mene, ne nasilno prišao i ugrizao me za usnu. Okrenuo se i samo rekao:
“Peče li te vatra sa kojom se igraš?”
Trgla sam se, ustala sam naglo, spremana da krenem, da pobegnem, da nestanem. Umesto toga prišla sam mu, spustila ruke na njegove butine, sagla se i pre nego sam uspela bilo šta da kažem ili uradim rekao je:
“Imaš li još nešto na repertoaru..”
Nisam uspela da pobegnem, ugrizao me je ponovo. Moje staklene perle rasule su se zvučno po parketu.
Led se istopio u njegovoj čaši. Kiša je prestala da pada…a moju svest i svesnost je potisnula samo jedna želja, ona za njim.
Kako sam iz Knez Danilove, u pola noći, po kiši i magli, stigla kući, ne znam. Ne znam, ni dal’ je bila noć .
Znam da sam njemu ostavila rasute perle, misli, rečenice, želje da ih sutra ujutru pokupi ako bude smeo i hteo.
Posle tog sureta sa Bojanom završila sam to svoje čarobno putovanje i pametovanje na relaciji Beograd-Australija ostavila za neka mirnija vremena.

prim.autora.
Naslov posta nema nikakve veze sa sadržinom. Zapravo je samo naslov serije koja se prikazivala na nekom kanalu te noci u K.Danilovoj…