Ne koristim twitter, myspace, facebook. Ne citam više blogove. Blokirala sam skoro sve kontakte na svojim kontakt listama i objavila u nepostojećim porukama, svima, drsko i bezobrazno kakva sam.

Promenila sam noć za dan, jesen za proleće. Sačuvala sunčano hladno jutro u Beogradu da ga položim na dlan i pošaljem… kao kad dunemo maslačak i pomislimo želju, sve iako ista može da napravi metafizički skandal.

Spustila sam u podne svoj desni dlan u levi, isprepretala svoje prste, pobrkala sve padeže i shvatila da je jedan od svih sedam najvazniji. Vokativ.

Snovi su ono što nam se dešava u beskrajnim prostranstvima našeg uma, dok u noćima držimo oči zatvorene, dok nam je telo mirno i duša spokojna.

Probudila sam se sa težinom u nogama i pesmom u mislima. Čula sam je, možda, prvi put u originalnoj verziji pre dvadeset godina. Godinama nisam. Noćas je samo došla u moje snove i iz njih izašla nastavljajući da živi moj današnji dan. Da pitam zašto, nema smisla jer nema ni odgovora.

Neke stvari, ljudi, pesme dolaze u naš život iako ih nismo zvali, tražili i hteli. Iz naših života ponekad tako odlaze, bez pitanja, čak i onda kad bi mi hteli da ih zastavimo. Da. Sasvim se lepo snalazim i uzivam u stvarima, ljudima, pesmama, knjigama i ostalim sporednim sitnicama u svom zivotu i kad ne zvučim tako i kad se na prvi i drugi pogled to ne vidi. Ja svoj život živim danas i svaki je dan vredan kao onaj prethodni i onaj sutrašnji..

Rekla si mi. Ionako sam znala, ali je bilo dobro pročitati da neko životne mehanizme trpi kao i ja..

Još uvek ista pesma, subotom popodne, a ja se samo pitam kad će noć, da je prespavam i ostavim u snove, tamo gde joj je i mesto i odakle jutros krišom pobegla.

To što se desilo u zadnjih x dana, možda se meri i nedeljama nekako mi ta merenja odu odmah u domen više matematike, to što sam ti ‘dala’ iščupala sam, sasvim sigurno, iz nekih zatrpanih dubina u koje su se godinama obrušavale gluposti i iskustva. Ona iskustva posle kojih ste na jedinstvenom dobitku. Učvrstite u sebi vrednost sumnje i verovanje u istu.

Večeras samo manje rezak zvuk u vazduhu, čujem svoje korake po Stankom Centru, dok uzalud koračam gore dole pokušavajući da ne izginem na pločniku koji je napravljen od granitnih pločica, klizavih. Da izgubite glavu. Ili ruku. Olako. Onako kako se na takvom klizavim prostorima ona i gubi. Večeras izvesno znam da je izmedju poverenja i nepoverenja (u klizave pločice, naravno) klimav most i da me u oba slučaja može dovesti do nesreće. Nesreće? Bože kako teatralnošću polušavam da ugušim dijaloge u svojoj glavi, koji me sprečavaju da gledam prolaznike i ne dozvoljavaju da vidim njihov osmeh.

Taj siguran hod u visokim čizmama, nonšalatnost i samostalnost koju vidite samo su fol. Dovoljno je da me okrznete pogledom malo više u prolazu i da vidite isto ono što i ja svakog jutra kad ustanem i pogledam se u ogledalo ili svaki put kad se slučajno zagledam u svoj odraz u neki od izloga pored kojih jurim kao da ću jurnjavom sprečiti bezumlje. Svoje ili tudje.

Ne vredi mi, dijalozi su i dalje tu. Stoje i ćute. Pomešani, zbrkani, uvaljani, nepovezani.

“Jesam li ti rekla zadnji trač i šta Nina na temu ljubavi, zaljubljivanja, sexa i vodjenja ljubavi misli, piše i maše?” baš kad nemam ništa pametno da kažem mogla bih i da ćutim. Grrr…

“Jesi. Dobro je videti da nisu sve žene emotivne olupine.”

“Kao ja?” kako li se odmah prozovem i svrstam u zadnji red poslednja klupa.

“Pa, ti nisi. ti si samo romantičarka, a romantika je iščezla.”

“Ah, ja sam zadnji romantik na ovom svetu…”(ima neka pesma , jel.. ?” …ima, samo se ne sećam pesme i mrska mi je…)

“Tako izgleda” povio se, zagledao u jednu tačku na podu, dugo je gledao, čini se u beskrajnu prazninu a onda se ispravio i dovršio odgovor: “Mnoge žene su romantiku zamenile alkoholom.”

Sa kakvima li se ti družiš i kakvo sjajno mišljenje imaš o ženama. Možda sa pravom???

Mrzim nesrećnice, paćenice, jadnice, kukavice, folirantkinje, naivne i one koje se takvom predstavljaju.

Ako ste kojim slučajem jedan od mojih retkih preostalih prijatelja, koji je slučajno zalutao i pročitao ovo, pozovite me, odmah, ili pošaljite sms i oterajte me u vražiju mater ukoliko ste primetila da sam ikada bila takva ili tome slična. Naravno, sačekajte na liniji koji minut da uspem da vam kažem: Hebem ti ovaj život kad moram da usaglasim osećanja i razum, čula i um, da rešim dileme, napravim izbore i pritom još budem ubedjena u ispravnost svega…

Naravno okićena i osakaćena šarenim nizom medalja , etika i parola: od onih palanačkih, seoskih i nesrećnih preko upustva tipa : “ništa ne razumeš” (valjda ne razumem srpski, šta li.) , “ostavi druge ljude na miru i da radi šta hoćeš” do u nedogled.

Može li se to? Mislim tako lako odlučiti, tako odvratno i ljigavo natovaren? Nek ide do djavola, ali trebalo bi da može….makar završila u usranom NY, jebenoj N ili u tri lepe…

Psovanje je kao i patetika legitimno. A i pun je mesec oprostiće te mi.