Svetost

Ne koristim twitter, myspace, facebook. Ne citam više blogove. Blokirala sam skoro sve kontakte na svojim kontakt listama i objavila u nepostojećim porukama, svima, drsko i bezobrazno kakva sam.

Promenila sam noć za dan, jesen za proleće. Sačuvala sunčano hladno jutro u Beogradu da ga položim na dlan i pošaljem… kao kad dunemo maslačak i pomislimo želju, sve iako ista može da napravi metafizički skandal.

Spustila sam u podne svoj desni dlan u levi, isprepretala svoje prste, pobrkala sve padeže i shvatila da je jedan od svih sedam najvazniji. Vokativ.

Get this widget | Track details | eSnips Social DNA

Nestajanje

To što se desilo u zadnjih x dana, možda se meri i nedeljama nekako mi ta merenja odu odmah u domen više matematike, to što sam ti ‘dala’ iščupala sam, sasvim sigurno, iz nekih zatrpanih dubina u koje su se godinama obrušavale gluposti i iskustva. Ona iskustva posle kojih ste na jedinstvenom dobitku. Učvrstite u sebi vrednost sumnje i verovanje u istu.

Večeras samo manje rezak zvuk u vazduhu, čujem svoje korake po Stankom Centru, dok uzalud koračam gore dole pokušavajući da ne izginem na pločniku koji je napravljen od granitnih pločica, klizavih. Da izgubite glavu. Ili ruku. Olako. Onako kako se na takvom klizavim prostorima ona i gubi. Večeras izvesno znam da je izmedju poverenja i nepoverenja (u klizave pločice, naravno) klimav most i da me u oba slučaja može dovesti do nesreće. Nesreće? Bože kako teatralnošću polušavam da ugušim dijaloge u svojoj glavi, koji me sprečavaju da gledam prolaznike i ne dozvoljavaju da vidim njihov osmeh.

Taj siguran hod u visokim čizmama, nonšalatnost i samostalnost koju vidite samo su fol. Dovoljno je da me okrznete pogledom malo više u prolazu i da vidite isto ono što i ja svakog jutra kad ustanem i pogledam se u ogledalo ili svaki put kad se slučajno zagledam u svoj odraz u neki od izloga pored kojih jurim kao da ću jurnjavom sprečiti bezumlje. Svoje ili tudje.

Ne vredi mi, dijalozi su i dalje tu. Stoje i ćute. Pomešani, zbrkani, uvaljani, nepovezani.

“Jesam li ti rekla zadnji trač i šta Nina na temu ljubavi, zaljubljivanja, sexa i vodjenja ljubavi misli, piše i maše?” baš kad nemam ništa pametno da kažem mogla bih i da ćutim. Grrr…

“Jesi. Dobro je videti da nisu sve žene emotivne olupine.”

“Kao ja?” kako li se odmah prozovem i svrstam u zadnji red poslednja klupa.

“Pa, ti nisi. ti si samo romantičarka, a romantika je iščezla.”

“Ah, ja sam zadnji romantik na ovom svetu…”(ima neka pesma , jel.. ?” …ima, samo se ne sećam pesme i mrska mi je…)

“Tako izgleda” povio se, zagledao u jednu tačku na podu, dugo je gledao, čini se u beskrajnu prazninu a onda se ispravio i dovršio odgovor: “Mnoge žene su romantiku zamenile alkoholom.”

Sa kakvima li se ti družiš i kakvo sjajno mišljenje imaš o ženama. Možda sa pravom???

Mrzim nesrećnice, paćenice, jadnice, kukavice, folirantkinje, naivne i one koje se takvom predstavljaju.

Ako ste kojim slučajem jedan od mojih retkih preostalih prijatelja, koji je slučajno zalutao i pročitao ovo, pozovite me, odmah, ili pošaljite sms i oterajte me u vražiju mater ukoliko ste primetila da sam ikada bila takva ili tome slična. Naravno, sačekajte na liniji koji minut da uspem da vam kažem: Hebem ti ovaj život kad moram da usaglasim osećanja i razum, čula i um, da rešim dileme, napravim izbore i pritom još budem ubedjena u ispravnost svega…

Naravno okićena i osakaćena šarenim nizom medalja , etika i parola: od onih palanačkih, seoskih i nesrećnih preko upustva tipa : “ništa ne razumeš” (valjda ne razumem srpski, šta li.) , “ostavi druge ljude na miru i da radi šta hoćeš” do u nedogled.

Može li se to? Mislim tako lako odlučiti, tako odvratno i ljigavo natovaren? Nek ide do djavola, ali trebalo bi da može….makar završila u usranom NY, jebenoj N ili u tri lepe…

Psovanje je kao i patetika legitimno. A i pun je mesec oprostiće te mi.

You do something to me

To se ne gaji. Ne mora ni da se zaliva. Ni suše mu ne smetaju. Niče samo, kao korov. Ljudske mane. Glupost. Izlizanost. Mistična opsednutost. Zavirivanje u tudje zivote i brojanje. Kao da im je sopstveni ugrožen mojim postojanjem.
Brojite li moje ljubavi? Moje postove? Moje dileme? Rovarite li pokušavajući da shvatite šta je istina, šta laž, šta je net, a šta real? Saplićete li se o moje rečenice misleći da su vama upućene?

Odustala sam od istraživanja ljudske dvoličnosti, pretvaranja, ogovaranja spuštenih u obične igrice “rečiću ili napisaću nešto lažno naivno”. Ne pravdam se više ni sebi, kamo li vama. Preskočim svaki prezir, otimanje, svaku poruku koja ima prokriven u šalu maligni karakter.
Ne možete mi oteti ono što ne znate da imam. Što ne znate ni kako se zove i što nema veze sa socijalnom pravdom. A iako saznate, dzaba vam. No, okanimo se mantri.

Beskrajne su tajne ljudskih umova, ispunjeni tomovima pretparačkih priča, jeftinih ljubavnih romana. Srećom ima i onih drugih. Prekrivenih prašinom i plesni. Onih koji u podrumima skrivaju magiju koju je nemoguće naći u knjižarama metropola niti u katalozima velikih svetskih brendova.
Ali…Mora da se kopa. Da se traži, širom otvorenih očiju. Obavezno u stavu bez slušalica ipoda. Da bi se našlo.
Dok shvatiš da nije utvara. Duh koji hoda i pije alkohol. Da neće biti odmazde niti neverstva. Dok čujes i prihvatiš da možes da kažes, a možes i da prećutis. Da može da bude i da ne bude. Lako. Onda nema granica. Nema ni dilema. Nema ni straha. Samo otvoren um bez očekivanja. Nema ni postavljanja uslova.
Samo čekanje. Kad imaš koga. Sve i ako taj neko mora da odraste i nauči da nije sve fer play i da su moralne dileme dileme kao i svake druge. Čekam čak i kad je to odrastanje u mojoj koži, iako se osećam kao par sati posle budjenja iz anastezije.
Večeras miriše na sneg u Beogradu. Šetala bih ulicama grada, bez cilja, kao slučajno prošla Karadjordjevim parkom, na plus tru, uz ledeni vetar, izmaglicu i buku. Zatvori oči uhvati me za ruku i povedi me, niko neće saznati.