Uhvatli su me u kradji emocija. Morala sam, pravdala sam se, novac za svoje ljubavi sam potrošila. Videli su moje samlevene potrebe, sumnjali da su one bazične. Smejali su se mojim udavljenim željama, onesposeobljeni da vide da ih ostvarim pre nego što stvarnost sazna za njih. Saplela sam se. Priznajem. Lako se sapletemo o konopce od šećerne trske. One koje sami zategnemo da bi se što lakše ulepili.

Osetila sam toplinu na dlanovima nastalu otapanjem leda.
U najudaljenijem uglu sobe razlile su se boje, pomešali odjeci, razvezali čvorovi. Bila sam ledjima okrenuta ka zidu. Oslonjena. Nisam zamišljala. Limenim kofama sam izbacila svoje misli iz bezsumnog prostora. Smanjila svoje carstvo jer velika carstva okupljaju svakojak ološ, a car ima sve manje podanika.

Sutradan uveče u nekoj drugoj sobi neverna, lažljiva nada, došla je po svoje.
I zvoni. Zbunjeno, nevidljivo sanjar odeven u belo.

Nije ovo poezija.
Ne pišem poeziju, ni sa prozom nisam imala nikavih uspeha. Nije ni pesma koju sam dobila ali morala da je podelim sa svima. Javno, da niko ne sazna da je moja. Kad bih smela da mislim shvatila bih da je nisam ni dobila, možda opet ukrala. Lopovom će me proglasiti.
Nije ni istina koju sam greškom čula.
Jedina zabeležena greška je, ovih dana, ona kad izgovoriš moje ime. Postane laž ukoliko ga napišes i izdaja kad ga prećutiš.

Zakasnila sam. Juče je trebalo da odem.

U move.