Tišina i samo jedna rečenica koja je zauvek oparala tu tišinu…
“Hoćeš da mi pružiš ruku da te uhvatim ili ceš sama da mi kažeš?”
Pružila sam levu ruku. Polako je spustio svoj dlan u moj i stegao ga.

Subota posle, hiljadam kilometara daleko, nastavio si da hodaš svojim životom, ritmom koji je unapred isplaniran, posetama koje su davno najavljene, koracima kojima si znao pravac i moje postojanje nije moglo da ih promeni. Ja sam uradila to isto. Nije to bespomocnost, nije nemoć, nije ni zavistnost od planava i navika, nije ni materijalna nemogućnost, to je čekanje da osvane ono jutro kad ćes znati koje je boje ta prokleta kiša…
Preskakla sam misli. Sekla ih. Kucala svaku stotu, bojeci se da ne napravim šareni vašar proizvoda koji su na rasprodaji. Bajke napravimo jer neko dete u nama nije odraslo i jos uvek veruje u soulmate. U bajke verujemo kad stvari koje nam se dešavaju ne umemo raciom da objasnimo. Ili nećemo jer bi smo iste samleli u vrednosnim i moralnim mlinovima.
Nisam zaljubljena. Ne volim te. Ne nedoštajes mi. Nisi moj, pitanje ti je bilo na mestu.
Ne interesuje me s kim si, šta radiš, kakao se osećaš, da li ti je noćas bilo hladno. Sve su to su tričarije .
Nije me briga što sam sve moguće izlizane reči iskoristila da ti dokažem, pokažem i omogucim da shvatiš. Vrag više s tim izlizanim rečima. Izlizane su samo za one koje za svoje reči nemaju pokriće u ….bankama, jel…

Ustala sam , besno obukla jaknu, zalupila vratima od stana da se treslo od prizemlja do potkrovlja, istrčala par stepenica dok me je komšinica zabezeknuto gledala. Zakačila sam šal za ulazna vrata, ispustila kljucevo od kola, koji su se odbili od beton i proizveli rdjav piskav zvuk.
Pokupila kljuceve, ušla u svoju alfu i odvezla se na na pumpu da operem i usisam auto kad već sebe ne mogu.
Kad li ce ove hebene prodavačice shvatiti da kad tražim dva žetona za pranje da su mi dva zaista i potrebna.