To se ne gaji. Ne mora ni da se zaliva. Ni suše mu ne smetaju. Niče samo, kao korov. Ljudske mane. Glupost. Izlizanost. Mistična opsednutost. Zavirivanje u tudje zivote i brojanje. Kao da im je sopstveni ugrožen mojim postojanjem.
Brojite li moje ljubavi? Moje postove? Moje dileme? Rovarite li pokušavajući da shvatite šta je istina, šta laž, šta je net, a šta real? Saplićete li se o moje rečenice misleći da su vama upućene?

Odustala sam od istraživanja ljudske dvoličnosti, pretvaranja, ogovaranja spuštenih u obične igrice “rečiću ili napisaću nešto lažno naivno”. Ne pravdam se više ni sebi, kamo li vama. Preskočim svaki prezir, otimanje, svaku poruku koja ima prokriven u šalu maligni karakter.
Ne možete mi oteti ono što ne znate da imam. Što ne znate ni kako se zove i što nema veze sa socijalnom pravdom. A iako saznate, dzaba vam. No, okanimo se mantri.

Beskrajne su tajne ljudskih umova, ispunjeni tomovima pretparačkih priča, jeftinih ljubavnih romana. Srećom ima i onih drugih. Prekrivenih prašinom i plesni. Onih koji u podrumima skrivaju magiju koju je nemoguće naći u knjižarama metropola niti u katalozima velikih svetskih brendova.
Ali…Mora da se kopa. Da se traži, širom otvorenih očiju. Obavezno u stavu bez slušalica ipoda. Da bi se našlo.
Dok shvatiš da nije utvara. Duh koji hoda i pije alkohol. Da neće biti odmazde niti neverstva. Dok čujes i prihvatiš da možes da kažes, a možes i da prećutis. Da može da bude i da ne bude. Lako. Onda nema granica. Nema ni dilema. Nema ni straha. Samo otvoren um bez očekivanja. Nema ni postavljanja uslova.
Samo čekanje. Kad imaš koga. Sve i ako taj neko mora da odraste i nauči da nije sve fer play i da su moralne dileme dileme kao i svake druge. Čekam čak i kad je to odrastanje u mojoj koži, iako se osećam kao par sati posle budjenja iz anastezije.
Večeras miriše na sneg u Beogradu. Šetala bih ulicama grada, bez cilja, kao slučajno prošla Karadjordjevim parkom, na plus tru, uz ledeni vetar, izmaglicu i buku. Zatvori oči uhvati me za ruku i povedi me, niko neće saznati.