You do something to me
To se ne gaji. Ne mora ni da se zaliva. Ni suše mu ne smetaju. Niče samo, kao korov. Ljudske mane. Glupost. Izlizanost. Mistična opsednutost. Zavirivanje u tudje zivote i brojanje. Kao da im je sopstveni ugrožen mojim postojanjem.
Brojite li moje ljubavi? Moje postove? Moje dileme? Rovarite li pokušavajući da shvatite šta je istina, šta laž, šta je net, a šta real? Saplićete li se o moje rečenice misleći da su vama upućene?
Odustala sam od istraživanja ljudske dvoličnosti, pretvaranja, ogovaranja spuštenih u obične igrice “rečiću ili napisaću nešto lažno naivno”. Ne pravdam se više ni sebi, kamo li vama. Preskočim svaki prezir, otimanje, svaku poruku koja ima prokriven u šalu maligni karakter.
Ne možete mi oteti ono što ne znate da imam. Što ne znate ni kako se zove i što nema veze sa socijalnom pravdom. A iako saznate, dzaba vam. No, okanimo se mantri.
Beskrajne su tajne ljudskih umova, ispunjeni tomovima pretparačkih priča, jeftinih ljubavnih romana. Srećom ima i onih drugih. Prekrivenih prašinom i plesni. Onih koji u podrumima skrivaju magiju koju je nemoguće naći u knjižarama metropola niti u katalozima velikih svetskih brendova.
Ali…Mora da se kopa. Da se traži, širom otvorenih očiju. Obavezno u stavu bez slušalica ipoda. Da bi se našlo.
Dok shvatiš da nije utvara. Duh koji hoda i pije alkohol. Da neće biti odmazde niti neverstva. Dok čujes i prihvatiš da možes da kažes, a možes i da prećutis. Da može da bude i da ne bude. Lako. Onda nema granica. Nema ni dilema. Nema ni straha. Samo otvoren um bez očekivanja. Nema ni postavljanja uslova.
Samo čekanje. Kad imaš koga. Sve i ako taj neko mora da odraste i nauči da nije sve fer play i da su moralne dileme dileme kao i svake druge. Čekam čak i kad je to odrastanje u mojoj koži, iako se osećam kao par sati posle budjenja iz anastezije.
Večeras miriše na sneg u Beogradu. Šetala bih ulicama grada, bez cilja, kao slučajno prošla Karadjordjevim parkom, na plus tru, uz ledeni vetar, izmaglicu i buku. Zatvori oči uhvati me za ruku i povedi me, niko neće saznati.
Je l’ naslov original Paul Weller?
hmmm jest vala ju du samting tu mi, samting dip insaaaaajd šo ti lepa ta pesmicaaa
ja se sećam kad smo je ortak i ja pevali u dujetu, pod drvetom, u dvorištu kafane, na brdu… a tražim inače širom zatvorenih očiju, tako najbolje vidim 
Ovo mi je bilo potrebno ovih dana:
“Ali…Mora da se kopa. Da se traži, širom otvorenih očiju. Obavezno u stavu bez slušalica ipoda. Da bi se našlo.”
Lijepo.
jaooo bre koja folirancija!!! post je posvecen meni i svi znamo i zasto!
al ono kao aj sad da ja zvucim ozbiljno: sta bre ti imas bilo kome da se pravdas? to je kao da neko od autora romana trazi objasnjenje i opravdanje kome i zasto je napisao nesto. ili zasto mu je neko bio inspiracija. ili aj pitamo PW za koga je pesma? (ovo bi bio dobar stos!!!) uopste me evo ne zanima ko je koga prozivao, ali vidim da to nije ucinio javno, znaci opet se neko iza nekog/neceg krije. pa ako ne moze javno da proziva (ko god, jelte?!) onda nek i ne proziva. sad ceo ovaj post, za mene licno, nije ono sto je bio. kao da mi neko kaze: e gledao/la sam super film i isprica mi ga tutto od pocetka do kraja, hvala, ali koja je poenta?! kad nam tudji zivot ne bi bio interesantniji, mozda bi ziveli svoj (ako imamo svoj)… i dalje hvala sto si podsetila na jedno fenomenalno vece!!!
Da je bitno, i da na kraju ipak nije bitno. Da treba staviti ulog, a ipak ga ne treba staviti. That it is not enough to only lean on the hand from above. A opet je sasvim dovoljno. Jer svi naši porivi, za kopanjem, čekanjem, traženjem, odrastanjem, samo su deo plana već zapisanog u memljivim knjigama koje leže pored onih sa magijom. Na polici sa natpisom - sudbina. Zavera nas samih protiv nas samih. A opet, bez ikakve zavere. Čuti glas i slediti ga, a opet ne slušati ga i ostaviti da se stvari same dese. To smo što jesmo, daćemo i primićemo samo ono što je nam je namenjeno. Letimo.
Do sad sam prao prozore….
Bas mi se svidja ovaj post.
….Nista mi nije jasno…Al` svidja mi se post
[…] Niko me juče nije terao da gledam u tog prolaznika. Niko mi nije rekao “Hej, jel da da liči na njega?” Niko me nije terao da vidim da jedan blog nosi naslov “You do something to me”. I niko me nije terao da pregledam foldere s muzikom u svom kompjuteru. . . […]
#bas se lako pamti, yeste, original je Paul
#ominotago, draga, otvori oci zar ne vidis sta ti se desava :-)?
#Chloe, ipod u fijoku , podhitno.
jok, sta mi se desava???
Znaš šta: ništa mi ne smeta osim da objašnjavam naknadno da nisam imala nameru da se samoubijem ako napišem neku čudnu priču ili da dajem poentu “šta je pesnik ‘teo da rekne…” mnogo me to smara, zapravo. Pa nek svako shvati ono što pišem kako ‘oće, briga me. Ipak svako valjda kreće od sebe, i u komentarima i u životu…evo, meni je na primer eon trebao da provalim da ste ti i Lang ista osoba
#ominotago, nego kome nego tebi:-), ostali se foliraju, vole ljudi da post bude posvecen njima ili da se bar o njima radi. Eh i ja bih da neko posveti post meni, mada ne kazem da nije :-)))))))))))))))))
Ma, razumele smo se, naravno.
#deda, vidi li se dobro kroz oprane prozore?
#bubazlatica, dobrodosla, neka ti se svidja, kao da je bitno sto ga nisi razmela
#ominotago, ispricacu ti detaljno, sta ti se desava a ti ne primecujes .
#whisperer, sasvim kako i ja mislim. Meni se skoro omaklo da sam cak pala u vatru da objasnjavam,. shit…
Dobro ti prolazno vreme, za ubuduce ovo ti oobjasnjenje: Lang=venus=luhanor, pa sve to gde nadjes ista osoba
OK ispricaj mi, ja nesto nijesam primetila
Ubio sam se, sve me boli…Al vidi se, bas se na daleko pruza pogled…ma slikacu jednom, da svi vide kako je lep pogled sa mojih prozora…