Ljudi dolaze. Prodju. Odu. Neki ostanu zauvek. Nekima reči potrebne nisu. Ni pokreti. Ni mimika. Ne moraju ni da trepću. Ali ime im znate i šta ono stvara u vama.

Nekima ne pamtite imena ali pamtite sve ostalo. Mimiku, izgled, boju kose, puti, očiju, pokrete i znate da iz svakog trenutka sa njima iskrsne poneka pojedinost i oni vam bivaju sve bliži i jasniji. Nekad i draži.

Od nekih ne pamitite ništa. Izledaju kao izobličena masa mesa nejasnih pokreta i smešog glasa čije reči, kakve god da su, obidju vašu arhivu osećaja, sećanja i budućnosti.

Posebni su oni čije sve pamtite. Svaku sitnicu. Svaku boju. Čije pokrete na glatkoj koži sanjate. Osećate. Čije postojanje učini vaše u seriji godina opravdanim za opšte, bitno i lično.

Sa nekima pijete kafu, idete u prodavnicu, pravite karijeru, kuće, savršenstva, decu, porodicu.

Sa nekim stvorite “bajke” i “susrete” koji daju veliku i iskrenu radost, koju ni svi živi ljudi ni dragi predmeti ne mogu da pričine.

Sa nekima ne radite ništa. Čak vas i ne iritiraju. Pustite da prodju, a da ih ne vidite. Ni ono zlo koje vam misle, ni pakost koju vam čine…

Nije važno koje su boje vaše čarape, da li ste na štiklama ili u patikama, da li spavate u svilenoj ili pamučnoj posetljini, da li vam je telefon i monitor poslednja moć tehnike ili zastareli krš koji je na izdisaju. Nije važno da li sedite u kožnoj stolici ili isfelekanoj fotelji, da li jedete crni ili beli hleb, vozite se gradskim prevozom ili besnim kolima, da li imate ili ne zavese na prozorima…

Važno je sa kim spavate i u kom gradu… ko će vam reći dobro jutro, ko poželeti dobar dan, ko stvoriti titraje, ko nasmejati, uvrediti, rasplakati i ko vas uspavati…

Važni su samo neki i obično ih je toliko malo da ih, sve i da živete osamdeset i više, ne morate ni brojati…

I svi neki na nama ostave tragove zbog kojih hodamo, lako se njišuči u kukovima, podignute ili spuštene glave, sa jasnim ili manje jasnim idejama kuda idemo, šta smo tražili, šta naslutili i šta našli. Ili promašili.