Na istoku je zemlja još presna, živa, sa svim svojim još nesasušenim sokovima, snagama i otrovima. Na zapadu je nebo upaljeno, a noć je. Sva od purpurne svetlosti, sa nevidljivim sitnim zvezdama i punim ledenim mesecom. Vazduh je oštar, sama sam. Drhtim, tresem se. Nije mi hladno, ne boj se.

Neću krenuti na istok, mračno je prolaznici su retki, teško se razaznaju i zaziru jedan od drugoga. Misli su munjevite.

Neću krenuti na zapad. Tamo počinje da se valja magla sazdana od greha o postanku i pokretima života, koji je jedan i jedinstven.

Krenula sam na severozapad izgovarajući i gazeći sve ono što sam do sad naučila o ljudima, njihovom ukrštavanju, lomljenju, tragičnom kidanju ili prirodnom dotrajavanju; njihovom zamahu koji živi u svakom od nas, kao odraz velikog unutrašnjeg talasa u zemlji; Ostavila sam iza sebe sve teorije o promeni oblika bića i stvari, gorenju i sagorevanju vidljivog sunca kao i unutarnjih vatri u svemu što živi. Prešla sam na prstima, idući još uvek prema severozapadu, preko sopstvenuh misli o sudbini ljudi koje sam poznavala u toku svog života kakav je bio, do sad i kakav je trebalo da bude. Sve je u tim mislima veliko, jasno. One su izdvojene potpuno iz mene. Nimalo se ne bih iznenadila kada bih ugledala duhove kako na bedemima ispred mene, šetaju, kao u starinskim dramama, jer se veća i neverovatnija čuda dešavaju u meni i oko mene. Noć istinske veličine i izvesne propasti zamrznuta ledenim vetrom koji kao da govori umesto da huči: Ne veruj u ono što vidiš. Ne veruj u ono što pročitaš. Ne veruj u ono što čuješ. Veruj samo u ono što osećas.

Ne, nisam se promenila, nisam poludela, nisam otišla, nisam pobegla, nisam obrisala, nisam lagala…samo sam onda zaboravila da ti kažem …..

Hvala ti, što si me svojim ćutanjem, naučio da ćutim.

“O God. I could be bounded in nuttshell and count myself a King of infinite space.”

Hamlet,II,2

Tražim utočište. Ukoliko može, bar, na tri noći i tri dana. Lagano ću izaći iz svog stana, zatvoriti vrata i zaboraviti ključ. Neću poneti jaknu. Biću u starim crnim joga pants, ružičastim čarapama, ofucanoj majci i ishabanim crnim nike’ma za dzoging.

Biću neizdepilirana, neoprane kose, pokupljene slomljenom stipaljkom na vrh glave, neočupanih obrva, sa tri sloja podočnjaka, bleda, nepoželjna i odvratna. Okupaću se, eto ako baš mora.

Potreban je, znači neko sa jakim zeludcem i čeličnim živcima, da izdrži ta pišljiva tri dana.

Ne pravim pitanje da li će mi utočište pružiti muška ili ženska osoba. Potrebno je samo da je normalna ( svakako bez dijagnoza koje su teže od mojih), i sa dovoljno ljudskog senzibiliteta da ume da sluša ali ume i da kaže. Da čuje i čutanje. I da ume da skuva kafu, ponekad, da pusti muziku i da istu, po hitnom postupku, ugasi kad mi zasmeta.

Nisam zahtevna, sigurno, ali volela bih da ta osoba bude sama, da nema ženu~muža, decu, kućne ljubimce nikako, posebno mačke ne dolaze u obzir.

I da poseduje veliki tavan. Prašnjav, prepun paučine, koji nije otvaran godinama. Može i podrum. Takodje dolazi u obzir i bunar, nekorišćen i dubok više od deset metara, smešten u najzabačenijem delu dvorišta. Neki prostor bez nade ali i bez poniženja, da smestim u njega svoje nedojebane postupke, izgažene želje, osujećene potrage, slomljene okove, prolazna iščekivanja, neostvarene strasti, neobjavljene romane i kratke priče. Da uguram u tminu i prašinu smene i razaranja mojih boja i puteva i beskonačni niz uzroka i posledica zbog kojih su ziveti i sanjati sinonimi.

Da smestim, zatvorim vrata i stavim katanac. Ne treba da pominjem koliko bi to tegoban posao bi i koliko taj neko od koga tražim utočište treba da bude, jak, velik i hrabar i da ima glas koji će da vredi koliko i čitav jedan jezik i da bez senka i privida jednom rečenicom zatvori sve, da bi drugo moglo da bude otvoreno.

Ovih dana, tražim nemoguće, nedostižno ili nepostojeće? So what?

Ne pijem alkohol. Ne volim one koji ga konzumiraju, pogotovu u prevelikim količinama. A za mene je svaka količina prevelika. Nikad ne pijem.

Ne znam šta me je nateralo da večeras to uradim. Smešno malo, za većinu, za mene više nego previše. Biće da mi je bilo lakše da tako odganam razne zlurade ili čežnjive misli. Ili bolove u vratu. Zajebah se. Smejala sam se, a do smeha mi nije bilo. Nije ni sad. Par sati posle konzumiranja jedinog alkohola koji imam u kući, jebenog Jack Danila, biće da se tako zove, boli me glava. Misli su mu konfuznije nego pre. Plače mi se više nego pre. Plačipička emotivna, naravno. Bila i ostala.

Dzaba što sam spucala tolike godine u ono što kulturni i pomalo pismeni nazivaju, odrastanje. Sazrevanje. Bože sačuvaj, kakva odvratna reč. Kao jabuke kad sazrevaju, pa ubrzo posle ako se ne konzumiraju postanu trulež.

Elem, uguših se od sopstvene patetike i od verovanja u prazno. Sednem, sama sa sobom, zapalim cigaretu, ko zna koju i verujem u nemoguće. U sve ono što koristeći racionalne i odrasle, molim lepo, sazrele rezone, niko živ ne bi verovao. Ni mrtav još manje. Verujem u suprotno od onoga što mi drugi kažu. Tako lepo racionalno i pametno. I lepo mi. Dok se ne ubedačim i shvatim da od silnih verovanja, danima i mesecima, a ponekad i godinama, ne dočekah ništa. Samo isto čekanje da verovanje se pretvori u stvarnost.

Zatvorila sam se browsere, uplela sopstvene prste, ugasila svetlo, muziku i rešila da ćutim. Valjda ćutanjem mogu da zaboravim.

Mislim da moram da odem, silom ili milom iz ovog grada, toliko mislim da jedino što sam smislila je da ću odlaskom rešiti sve ono što ostajanjem ne mogu.

Grad je problem, ko bi rekao…

I da, negde u tom gradu, ako jednom budeš na Kalimegdanu i budeš želeo da sam pored tebe, a mene ne bude bilo, pogledaj u svetlost iznad vode i znaćeš da se Sava uliva u Dunav pravo u moje srce.