Tell me you love me, part III
Za ljubav se ne bori. Ne traži se. Ne gradi se. Ona se desi ili ne, u idealnim ili potpuno konfuznim okolnostima. Čovek je ili oseća ili ne. I nema te sile na ovom svetu koja može da je izazove. Ah, da…prodje jednom. Za mesec, za godinu, pet. Ili nikad.
Ona vas nikad neće prevariti. Zato što prevare ne postoje. Ne posedujemo nikoga, pa ni u ljubavi. Samo su nekretnine, kola, knjige i bogapitajštajoš, u vlasništvu.
Ljubav vas nikad neće izneveriti, ostaviti. Doduše nikad, niko, vam ni ne može garantovati koliko će trajati i kakva će biti. Pa onda u konfuzno~bunovnim, kad i ako do istih dodje, stanjima pričamo o ostavljanju, izdaji i nesreći. Avaj. Sebučluk. Kuknjava. Pokušaji da se zadrži nešto što ne postoji. Agresivnost kao potpuno neumesna odbrana. Samosažaljenje. A da boli, boli.
Ne pričam o braku, zajedničkom životu, porodici, bacanju djubreta, razumevanju, ne razumevanju, poštovanju ili ostalim umećima življenja.
Samo o ljubavi. O kojoj svi pričaju, pišu romane, a niko ne sme da kaže, sve i do kraja. I kako treba. Kao da se svaki put zagrcnemo i na pola puta se nadjemo u praznom prostoru izmedju reči, kao da čekamo da nestane pauza od trenutka kad je jedna nota prestala, a druga još nije počela.
Možeš ovo tumačiti kao moja preispitivanja, moje nebuloze, možeš govoriti da se kod mene nikad ništa ne zna. Da je sve ni tamo ni ovamo, da stvari i ne nazivam, a nazivam, da kao svako žensko samo komplikujem, analiziram i razmišljam. Možeš. To neće promeniti to što osećam. Još manje ono što se dešava. Ili se neće desiti. Ne, ne prognoziram budućnost. Ona je uvek ćudljiva i nekad zavisi od odluka donesenih u sadašnjosti…nekad. Nekad uprkos odlukama kojima mislimo da ćemo je skrojiti potaman i kako treba, ona ispadne baš onako kako se nameračila i mi onda odmahnemo rukom, slegnemo ramenima i kažemo sudbina…
~~
Hoćeš li mi ikad reći ono što do sad nisi?
što se ljubavi tiče… nije moje polje, ali se nadam da će ti reći ono što do sad nije. 
“Tell me you love me, part III”