Na istoku je zemlja još presna, živa, sa svim svojim još nesasušenim sokovima, snagama i otrovima. Na zapadu je nebo upaljeno, a noć je. Sva od purpurne svetlosti, sa nevidljivim sitnim zvezdama i punim ledenim mesecom. Vazduh je oštar, sama sam. Drhtim, tresem se. Nije mi hladno, ne boj se.

Neću krenuti na istok, mračno je prolaznici su retki, teško se razaznaju i zaziru jedan od drugoga. Misli su munjevite.

Neću krenuti na zapad. Tamo počinje da se valja magla sazdana od greha o postanku i pokretima života, koji je jedan i jedinstven.

Krenula sam na severozapad izgovarajući i gazeći sve ono što sam do sad naučila o ljudima, njihovom ukrštavanju, lomljenju, tragičnom kidanju ili prirodnom dotrajavanju; njihovom zamahu koji živi u svakom od nas, kao odraz velikog unutrašnjeg talasa u zemlji; Ostavila sam iza sebe sve teorije o promeni oblika bića i stvari, gorenju i sagorevanju vidljivog sunca kao i unutarnjih vatri u svemu što živi. Prešla sam na prstima, idući još uvek prema severozapadu, preko sopstvenuh misli o sudbini ljudi koje sam poznavala u toku svog života kakav je bio, do sad i kakav je trebalo da bude. Sve je u tim mislima veliko, jasno. One su izdvojene potpuno iz mene. Nimalo se ne bih iznenadila kada bih ugledala duhove kako na bedemima ispred mene, šetaju, kao u starinskim dramama, jer se veća i neverovatnija čuda dešavaju u meni i oko mene. Noć istinske veličine i izvesne propasti zamrznuta ledenim vetrom koji kao da govori umesto da huči: Ne veruj u ono što vidiš. Ne veruj u ono što pročitaš. Ne veruj u ono što čuješ. Veruj samo u ono što osećas.

Ne, nisam se promenila, nisam poludela, nisam otišla, nisam pobegla, nisam obrisala, nisam lagala…samo sam onda zaboravila da ti kažem …..

Hvala ti, što si me svojim ćutanjem, naučio da ćutim.