Tell me you love me, part III

Za ljubav se ne bori. Ne traži se. Ne gradi se. Ona se desi ili ne, u idealnim ili potpuno konfuznim okolnostima. Čovek je ili oseća ili ne. I nema te sile na ovom svetu koja može da je izazove. Ah, da…prodje jednom. Za mesec, za godinu, pet. Ili nikad.

Ona vas nikad neće prevariti. Zato što prevare ne postoje. Ne posedujemo nikoga, pa ni u ljubavi. Samo su nekretnine, kola, knjige i bogapitajštajoš, u vlasništvu.

Ljubav vas nikad neće izneveriti, ostaviti. Doduše nikad, niko, vam ni ne može garantovati koliko će trajati i kakva će biti. Pa onda u konfuzno~bunovnim, kad i ako do istih dodje, stanjima pričamo o ostavljanju, izdaji i nesreći. Avaj. Sebučluk. Kuknjava. Pokušaji da se zadrži nešto što ne postoji. Agresivnost kao potpuno neumesna odbrana. Samosažaljenje. A da boli, boli.

Ne pričam o braku, zajedničkom životu, porodici, bacanju djubreta, razumevanju, ne razumevanju, poštovanju ili ostalim umećima življenja.

Samo o ljubavi. O kojoj svi pričaju, pišu romane, a niko ne sme da kaže, sve i do kraja. I kako treba. Kao da se svaki put zagrcnemo i na pola puta se nadjemo u praznom prostoru izmedju reči, kao da čekamo da nestane pauza od trenutka kad je jedna nota prestala, a druga još nije počela.
Možeš ovo tumačiti kao moja preispitivanja, moje nebuloze, možeš govoriti da se kod mene nikad ništa ne zna. Da je sve ni tamo ni ovamo, da stvari i ne nazivam, a nazivam, da kao svako žensko samo komplikujem, analiziram i razmišljam. Možeš. To neće promeniti to što osećam. Još manje ono što se dešava. Ili se neće desiti. Ne, ne prognoziram budućnost. Ona je uvek ćudljiva i nekad zavisi od odluka donesenih u sadašnjosti…nekad. Nekad uprkos odlukama kojima mislimo da ćemo je skrojiti potaman i kako treba, ona ispadne baš onako kako se nameračila i mi onda odmahnemo rukom, slegnemo ramenima i kažemo sudbina…

~~

Hoćeš li mi ikad reći ono što do sad nisi?

Mea culpa

Ne umišljaj da si moralan, pravedan, iskren, otvoren. Ne zavaravaj se da nisi nikada ukrao, ubio, prevario, lažno svedočio, lažno govorio, lažno mislio, da nisi nikad poželeo nešto tudje. Ne poziraj svetu da bi svet pozirao tebi.

Kažu da postoje dve vrste ljudi: pošteni i pokvareni, a ja ponekad mislim da postoje samo pokvarenjaci i glumci: spodobe koje su na javnim mestima lojalne, uljudne, poštene; koje nikad od sebe neće dati više i gore od dobre i pravedne ličnosti, a u potaji su lopovi, tirani, sebičnjaci i sve što kažu i rade zarad drugih, rade zapravo zarad sebe i života koji će ostatku sveta dozvoliti da o njima misle kao o dobrim ljudima, sa ispravinim i neishitrenim rečima, reakcijama, postupcima…kao o onima koji imaju svete ciljeve i osmišljene, do smrti, isplanirane živote koje nikad niko neće moći da skrene van.

Ne misli da nikad nisi trovao sebe. Trovati samog sebe, to ipak nije osobina trivijalnih duhova. Ima tu dosta nihilizma. Neko izgara sporije, neko brže, to je kao sa drvenim i kamenim uglljem, stvar ličnosti, ali oni koji nikad ne okušaju “trovanje” ti su najtuplji i najnaivniji.

Ne živi da bi se žrtvovao. Nikome. Ničemu. Ni svojoj deci, ni svojim roditeljima, ni svojoj zemlji, ni svojoj iluziji. Ni svojim navikama, ni svojim šemama ponašanja, ni svojim odbranama prema ljudima, ljubavi, strasti, greškama, sranjima, bolestima, patologijama. Ne žrtvuj se svojoj prošlosti. Ni svojoj budućnosti. Pre ili kasnije žrtve postanu krivci.

Ne stavljaj nikad nikoga, pa ni mene, u isti koš sa svim ženama ili muškarcima ili životinjama. Svi smo isti i svi smo drugačiji. Iako uzalud pokušavamo, bar većina, da tu svoju različitost, strpa u poznato.

Čuvaj se kanalisanih i kontrolisanih osećaja, reči, odluka. Extremni osećaji, reči, odluke, postupci, strasti su odlika ili jako glupih ili jako inteligentnih ljudi. Prosečnost je ionako potrebna samo letargičarima i onima koji bi da se hebu, a da im ne udje.

Ne optužuj me nikad za svoje nezadovoljstvo i nesreću. Za tugu i lošu sreću. Ne pripisuj mi nikad ni ono drugo. Užitak i dobru sreću.

No, manimo se prokletstva zvanog savetovanje, dirigovanje kao i ostalih koještarija sputanih u pisanju postova i ostavljanju poruka u anegdotama, zagonetkama, rebusima, metaforama, samo zarad toga da bi pokazali da rešavanje svake od tih stvari zahteva oštroumnost naizgled natprirodan običnom shvatanju. Ne pokušavaj da svoju sposobnost razumevanja mene i mojih komjuterskih žvrljotina pojačaš matematičkom studijom, a naručito onom njenom najvišom granom, koja se, nepravedno, uglavnom, s obzirom na svoje retrogradne postupke, naziva, par excellence, analitikom.

To su koještarije. Trošenje vremena koje možeš da potrošiš na putenije i zrelije užitke. Neke ljude osećamo. Neke ne. Neke razumemo. Druge nikao. Ni ne čujemo. I to je u redu. Ionako već odavno znaš da li se razumemo ili ne. Ne trebaju ti moji postovi. Ni moje mozgalice. Ah, da…Posle svega odakle meni pravo da znam šta tebi treba…

Pogledala sam gore uspravivši se u visokim tamnim linijama svetlosti, dok su ostali, ostali pognuti, gorućih bledih lica i bez pokreta u razbijenom ogledalu koje je njihov blesak spuštao na okrugli pod. Mogla sam da vidim unezvereno zveranje u oborenim očima svih.

Mogla sam, ali nisam. Ne gledam dole. Nikad. A Nikad ne postoji u mom rečniku. Obrisala sam ga. I odlučila. Nije teško odlučiti, teško je, nekad, ono što dodje posle. Za one slabe i one koji u životu odlučuju linijom manjeg otpora…

~~~~~

Ne tražim . Jer znam da postoji. Ne kreiram, ne pravim iluzije, jer su kreacije i iluzije, jeftine karikature stvarnosti. Ne obraćam se nikom posebno, a ni celom svetu zajedno. I nikad ništa slučajno~namerno bolesno ne spajam. Zato što uvek ima više pitanja nego odgovora. Za one bez granica i ograda ili koji su u stanju da iste sruše. Ljudi u pokušaju, ako ništa drugo.

Za ostale u sopstvenim zatvorima samo obična reč~ saosećam…

Dokaz

Um savršenog čoveka nalik je na ogledalo. Ogledalo ne juri za stvarima da bi uhvatilo njihov odraz. Kad ih odražava , ne čuva to za sebe. Tako ga ništa može ozlediti. Tako ga ništa ne može pokvariti.

Razbila sam ogledalo.

Ostale su suze na obrazima, rane na stopalima, krv na stomaku, mrak u utrobi, strah u venama, led u arterijama, duhovi u prstima, patologija u glavi, nadrealnost u željama.

Možda vam je bilo do zabave pa ste uspeli da od svojih igrarija napravite jeftine, pretparačke priče.

Moje, nit su jeftine, nit su priče. A šta su, boli vas q.

Nisam neuka i dobra kao Virginija, lukava kao Livija i razvratna kao Julija, a kakva sam hebe vam se.

Zato…slušam lišena svakog oseća, ugušena svim porazima, dilemama, rastancima, gubicima i dobicima i znam samo da…

Onaj ko zna ne govori.

Onaj ko govori ne zna.

Zato zatvori usta,

ukini želju.

Ublaži oštrinu.

Čvorove

odveži.

Svetlost priguši.

Postani jedno sa prašnjavim svetom.

Dok titraj u tebi ne pokaže put kojim treba da kreneš.

A Ja sam već krenula i Isključila sve elektronske i ostale uredjaje koji bi mogli da me spreče da zaradim usranih milion dolara koje sam u jednom dilu prošle godine izgubila…

I Ništa nisam slagala, sad. Ja Ne lažem, samo ponekad teško izgovaram.