Igra reči ili nemam više vremena

Bajke imaju boju purpura. Uvek se čekaju. Ponekad se pretvore u stvarnost i strast. Potonu u povredjenost, komplikovanost, ishitrenost i plitkomunost. Nastave se odlascima, srubljeni ponosom i uzaludnošću.

Obrisano.

Nastavak ponekad izgleda kao smišljanje, provociranje i izrodi pitanja na koja dobijete: ćutanje. Ili Da. Ili Ne. Ili Možda. Ne znam, biće da neki ljudi teško koriste..Priloge. Predloge. Subjekat. Objekat. Imenice. Zamenice. Prideve. Brojeve.

Obrisano.

Stvari se nazivaju. I ljudi se odazivaju na svoja imena. Neki i na neka tepanja. Gola istina i suva iskrenost je teško ostvarljiva. Možda nedostižna za jedan bedni ljudski vek.

Obrisano.

Onda nema druge do bahatog razbijanje iluzije. U zasadi iz drugog ugla, bez slutnje da okončate, razgovore, budjenjenja , strah i nedorečeno. Bezočno brisanje. U nizu. Kao rezanje, makazama, nožem ili skalperom.

Obrisano.

Ponekad se ipak desi Osmeh. I Nanizane perle. Sve je jednostavno kad neko hoće. I sve muka kad neće.

~~~

Nastavi besmislen niz……

~~~

Ili ništa nije tako bez smisla, kako ti se na prvi pogled može dojmiti.

Ili pametnije je ne praviti ukrštenice i zagonetke.

Ili u životu se ne igraju asocijacije.

Ne bori se sa vetrenjačama.

Ne izmišljaju se prepreke.

Moralne norme.

Pusta opravdanja.

Za strah.

Za obrisano.

Za nesigurnost.

Za neću.

Za ne mogu.

Za ne volim te.

Za kukavičluk.

I nedojebanost.

Ima milion malih i velikih stvari koje treba da spakujem. Neke u prošlost. Neke u sadašnjost. Neke u budućnost.

I sve one više neće da čekaju da mene prodje bol u nogama, od trčanja. Bol u glavi od smišljanja, pospanost od ne spavanja.

Otišla sam.

Ili nemam više vremena.

Ubrzanje

Mrzim da presvlačim posteljinu. Znate onaj odvratni ritual. Skidaj, bacaj, navlači zakopčavaj, petljaj. Mukice. Više od toga mrzim da spavam u onoj koja nije promenjena vise od sedam dana. Znači, mora se. Najviše mrzim kad umotana i zapetljana u sve te vražije prnje zvoni telefon. Dal’ da se javim ili ne? Kakvo krucijalno pitanje. Iskoboljeh se nekako. Nadjoh telefon zatrpan ispod gomile knjizurina na mom stolu pored kompa. Moguće da ću jednom i to uspeti da sredim.

Halooo

Ćao, Taska. Gde si ti? Koliko ti, avaj, vremena treba da se javiš na telefon? Znaš li ti zapravo kako se koristi ta sprava? Si mi danas dobro?

E, ćao. Valjda. Upetljana svakako. U koješta. Izmedju ostalogu u neke jastučnice.Ti?

Verovatno sam dobro. Uplaćene su ti pare. Broj ti je 312310xxxx.

Šta sa tim brojem?

Odeš i digneš pare. Ime znaš, ostale podatke, takodje.

AhaM. Dobro. OndaK sve rešeno što se posla tiče. Nečeg novog kod tebe?

Nasmejah se i odahnuh. Već sam mislila da će mi javaljanje i korišćenje ove kretenske sprava zvane telefon presesti. Mogao je da bude neki smarač. Ili neki koji vrše promociju kirbi aparata i demonstraciju po stanu. Ili neko iz neke banke, da mi kaže da imam mogućnost da otvorim kreditnu karticu na iznos od pišljivih 5000 eura. Bez pokrića, naravno. Blago meni. Izvalila sam se na krevet. Dobro dodje predah od ovako napornog posla.

Ima. Juče smo pričali ozbiljno.

Ko bre?

Stefan i ja.

Ooo. And?

Hm. Nešto kao tipa, ovo nije normalno, uhvatio je sebe kako razmišlja o meni i kako nikad nije provodio toliko vremena sa nekim online. Još providnije je kako posle silnih sati provednih na msn-u on posalje sms.

Ne znam šta bih ti pametno rekla. Nešto mi to sati provedeni na msnu zvuči poznato i znam kuda to obično vodi ako se nasilno ne prekine. Ne umem samo da to primenim na tvoju situaciju. Ne znam da li je primenjivo.

A šta ako se bojiš da prekineš?

Ma nije to da se bojiš da prekineš. To je nećeš da prekineš jer ti je lepo.

Jeste, lepo, ali šta ako ide uzalud.

Čekaj. Šta znači uzalud.

Ima devojku koja dolazi . To znaš. Ali primera radi i da je sve to istina o čemu ja
pričam i da se mi skontamo, šta bi bilo od te veze? Sto posto nikad ne bi priznao
nikome da je u vezi sa drugom. Ok, to bi mi godilo ali možda bolje da ostane s njom. Suludo.

Uh. Komplikovano da komplikovanije možda i ne može biti. Koliko se beše dugo poznajete?

Tri godine, ali u poslednjih mesec dana smo baš onako bliski postali.

U čemu se ogleda ta bliskost. U iskrenosti? Ima li nečega što prelazi granice normalne komunikacije sa ili bez nekih erotsko emotivnih naboja?

Možda je previše rano da budemo iskreni. Ima. Granice su ipak predjene. Da li bi ti zvala Maju ili Nadju da ih vidiš preko cam’a da lepše spavaš. Kontam odlične ste prijateljice. Iako su obe za razliku od tebe literarno ograničene.

Ne, naravno. Ne bih zvala. Ne, nema to veze sa literarnom ograničenošću, šta god ti to značilo, mada shvatih poentu.

Tajac. Nema jednostavnih rešenja i primenjivih na sve i svakoga. Svako nosi neku svoju priču. Svoje odluke, orjentacije i svoja rešenja. Ni sebe ne bih umela sjajno da rešim, a kamoli da drugima previše pametujem. Nezahvalno je davati savete. Pametne pogotovu.

E, daj koga briga za sve ovo i što se Emy na pr naduvala i skinula gola kad je zanimljivije paljenje ambasada. Sad kad je politika urbana propašće mi čitava zamišljena koncepcija.

Ugasila sam Tv malopre, nisam imala više srca da gledam. Počeću da se uskoro izjednačavam sa nekima na koji hodaju beogradskim ulicama, a čiji je kfocijent intelegencije jednak sobnoj temperaturi. U zimskom periodu. U stanu koji se ne greje. Da li je neko u ovoj zemlji greškom ili namerno pritisnuo dugme za samouništenje? Što me pitaš besna sam, pa šta?

Udahnula sam duboko. Zvučno. Jetko. Izbrojala do tri i okrenula u drugom pravcu.

Nego, Sergej, zaboravih da te pitam, kako tvoje prijatelji reaguju na celu tu tvoju priču?

Prijtelji su mi uglavnom gay. Strejt prijatelja nemam, kad pričamo o muškima, a drugarice, o , da, obožavaju to. To je in. What the fuck!

E čuj, to ne volim. Ne volim ni homofobičare, ali ne volim ni te priče in i out. Otkad je seksualno opredeljenje stvar mode – svašta. Još nešto mi nije jasno. Znala sam da se mnogi muškarci lože na lezbejke, mada mi nikad nije bilo jasno zašto, kao i da im je to okey. Po onima drugima pljuju i povraćaju. Većina. Ili meni poznata većina, ali da se žene lože na to isto samo malo drugačije, to nisam znala. Niti mogu da pojmim.

Znaš šta ja o svemu tome uglavnom ćutim jer znam kakve sam sve ljude imao oko sebe. Sve svetci i svetici, a ja kreten.

Ljudi ne vole da budu previše iskreni. Retko kad to rade. Od straha da će sutra biti povredjeni ili da će o njima loše misliti.

Uvek postoji neka doza bojaznosti . Ja se iskreno bojim malo i ne smeta mi to da sam bi ili gay ili šta ja znam šta, a da to niko ne zna.

Nisam imala previše prilike da se družim i komuniciram sa ljudima koji imaju drugačiju seksualnu orjentaciju od mene. I ne znam da li, kad si mlad, kao ti , to možda znači samo latentnu homoseksulnost koja se završi na maštanju. Maaaaa, ne znam lupam. Niti sam ti, po tom pitanju neka uteha, niti sagovornik. Valjda je ljubav ljubav, jebem li ga.

Valjda…

Daj, batali tu priču. Daj nešto veselije. Recimo otkrij mi, šta je sa onim XYZ na tvom blogu. Koji mu je k****.On je lud za tobom.

E, daj, odakle ti to…

Pa vidiš da je 24/7 kod tebe na blogu i kakvi komentari.

Ne donosi nikakve zaključke na osnovu onoga što pročitaš, sve može da bude neistina. Farsa. Fol. Fake. Glupost. Može, ali i ne mora. Moram da idem sad. Imam neki posao da završim.

Važi. Otišao sam. Čujemo se. Bye.

Bye.

Prekinula sam vezu. Prekinula sam svojim mislima i tišinu koja se razlivala u poluzgužvanoj posetljini ispod mene. Mi poznajemo sebe, a ipak, čak i uz sve napore koje možemo da učinimo, sami sebe nikad ne poznajemo dovoljno. I ne smemo da tvrdimo kako ćemo se danas ili sutra u nekim neočeivanim pričama ili situacijam ponašati. Ili reagovati. Sami sa sobom i sa drugima.

Biti drugačiji od večine uglavnom nije lako. Donositi odluke za koje unapred znamo da će naići na osudu i neodobravanje većine i to one većine koja sve svoje čuva, neguje i gradi kao moralno i savršeno i koja dobro i proračunato hoda, da bi ovaj svet mogao da se klanje, je još teže.

Počelo je da mi bubnji u glavi. Zašto mi se u zadnjih mesec~dva dešava, da sve ono o čemu neću da mislim, servira po hitnom postupku, za rešiti što pre. Neču da mislim o sebi, o svom životu, o odlukama koje moram ili ne moram da donesem, o zemlju u kojoj živim, o ljudima koje srećem.
Menjanje posteljine je ipak lak i jednostavan posao. Skines, bacis na pranje, staviš čisto i rešio si muke. I mukice.

Kako sad da vratim svoju tišinu kad počinje da broji u moj glavi i kreće moja sumnja da iz svih pora moždane opne izvlači do sad naučeno i prihvaćeno. Da li je ljubav ljubav? I šta je ona uopšte? I kako znamo i sa sigurnošću u možemo da tvrdimo da nešto jeste, a nešto nije ljubav?

Da li su neki poznati psihoanalitičari, koji su tvrdili da je homoseksulanost devijacija, jer je neuspeh nemogućnost da se postigne polarizovanje jedinstva (koji je ostvarljiv jedino u hetero vezama), i da homoseksualac pati zbog nikad prevazidjene izdvojenosti, zbog neuspeha što ga, medjutim deli s prosečnim heteroseksualcem koji ne može da voli bili u pravu….

I hebo ljubav kad oko mene sve gori.

Ma, ne, neću misliti o tome. Vegetiraću još danas. Još večeras. Sutra ću da uradim lobotomiju i uživam. Možda.


Razlika izmedju sanjati, želeti, hteti i uraditi…

Povlačeći se u svoju povredjenost, te noći sam upoznala sumnju. Imala je velike tamne duboke oči bez dna i zvala me k sebi. Jetko, proračunato, nečujno, hodala po mojim mislima i mojim snovima, gazeći moj život i moje odluke i gurajući ih u naučeno, odmereno, razumno. Želela sam da pobegnem u mesto kome ime ne znam, ni oblik takodje, a znala sam da za bekstvo hrabrosti nemam.
Kroz urlik koji se ne čuje tražila sam prisnost i bliskost. Tvoju. Sa rečima ili bez njih. Kroz grlo mi je nadira neiskorišćen, neprepoznatljiv glas. Kao da sam počela da se delim i kao da je jedna ja tonula, a druga pokušavala da funkcioniše i bude normalna. Te noći sam počela da se udvajam, nastavljajući sama sa sobom da vodim bezimenu innfatilnu igru reči.

Ovoga puta nije bilo ogledalo. Srušio se stakleni zid. Bez eksplozije, čuo se samo besramni prasak. Ne, nisam plakala. Veruj mi. Ti znaš da nikad ne plačem, kao što znaš da ništa emotivno ne merim. Ni onda kad zabrljam i osećam se bezveze. Ne plačem ni sad, samo su mi obrazi otekli od spavanja, a da spavala nisam; samo mi je telo lomno od silne utrošene snage, da ne kažem, da ne prećutim, da ne molim, ne borim se bez pokrića. Steže u grudima i neće napolje i svako jutro kad ustanem nadam se biće bolje i svako veče pred spavanje znam da nije popustilo. I da trudim se da napišem da shvatiš…ali mi ne ide. Trudim se da pisanjem opravdam svoje postojanje i pisanjem napišem ono što ne umem i ne mogu da ti kažem. I da bar nešto u mom životu ima cilj. I svrhu. I posledice.

Ako si ikada drhtao poput mene u noćima, od nemira, bez dodira, razumećeš. Ako si bežao kao ja, u spavanje, snove, obične dane, izmišljene ili neizmišljenje poslove, shvaticeš. Ako su te lomile moralne, ljudske, racionalne i druge dileme, videću. Ako si me kao ostavio jer sam i ja kao tebe, možda se i sruši. Ako lomiš prste i gutaš suze i trudiš se da budeš jak da zgaziš želje i srušiš čežnju, da niko ne vidi jer niko ne bi razumeo i niko ne bi shvatio ni težinu, ni veličinu, ni sastav, ni sadržaj ni svaku moju koja se uklapa u svaku tvoju i ono što jesmo ali se ne vidi , onda ti je jasno o čemu pišem.

Gutala sam oklope od slonove kosti, koračajući uzbrdo zadihana i iznemogla. I uvek bila umorna. Od sebe. Od komplikovanosti. Od želje da nekom bude lako da to vidi i izravnja, malim pokretom ruke i da ne bude jalovo. Hiljadu puta sam se prespitivala, vagala, ludovala, ubedjivala sebe da sve samo u meni i da sam samo ja napravila tako veliko. I da samo meni tako jeste. Ne i tebi.

Mnogo puta sam pokušavala da razumem. Pa razumem kao, smirim se, obuzdam neman u duši, planiram, pa sutra ništa više ne razumem. Opet. I opet. Aveti se uvek vraćuju. Ne moraš da ih zoveš.

Trebalo je, možda, da shvatiš da nešto moraš da kažeš i kad nećeš. Ako sam ja mogla da razmem zašto nećeš, mogao si i ti zašto ja hoću. I nema to veze sa žrtvovanjem, sa imati i nemati, sa obećanjima, sa kulama i gradovima, samo sa onim što mi u stvari jesmo, bez da nas iko menja, lišeni svega onoga što smo stvorili. Rukama. Dušama.

Srušiću pola sveta, pregaziti četvrtinu Beograda, odjebaću svoje principe, ponos, racionalne i optimalne razloge, reći ću svima jebite se i ti nikad nećeši snositi odgovornost zbog mojih prejebavanja.

Mrzim te isto onoliko koliko te volim. Povredila sam te isto onoliko koliko i ti mene. Prećutala sam manje nego ti, progutala više od tebe, jer je mene bolelo sa svih strana.

Ne, ne prebacujem ti, ne zameram ti. Više ne vrištim, ne pitam i ne tražim. Samo čekam. Tako smo zatvorili krug. Jasno mi je da me nećeš razumeti i da ćeš pomisliti da sam u nekom afektnom stanju, ali nisam.

Ja sam u snu koji hoda. Na nogama su mi staklene cipele i obe su moje. I ne znam gde ću i da li ću njima ikud stići. Ovo je samo san. Znaš. Znam da ipak sve znaš.

Get this widget | Track details | eSnips Social DNA