Bajke imaju boju purpura. Uvek se čekaju. Ponekad se pretvore u stvarnost i strast. Potonu u povredjenost, komplikovanost, ishitrenost i plitkomunost. Nastave se odlascima, srubljeni ponosom i uzaludnošću.

Obrisano.

Nastavak ponekad izgleda kao smišljanje, provociranje i izrodi pitanja na koja dobijete: ćutanje. Ili Da. Ili Ne. Ili Možda. Ne znam, biće da neki ljudi teško koriste..Priloge. Predloge. Subjekat. Objekat. Imenice. Zamenice. Prideve. Brojeve.

Obrisano.

Stvari se nazivaju. I ljudi se odazivaju na svoja imena. Neki i na neka tepanja. Gola istina i suva iskrenost je teško ostvarljiva. Možda nedostižna za jedan bedni ljudski vek.

Obrisano.

Onda nema druge do bahatog razbijanje iluzije. U zasadi iz drugog ugla, bez slutnje da okončate, razgovore, budjenjenja , strah i nedorečeno. Bezočno brisanje. U nizu. Kao rezanje, makazama, nožem ili skalperom.

Obrisano.

Ponekad se ipak desi Osmeh. I Nanizane perle. Sve je jednostavno kad neko hoće. I sve muka kad neće.

~~~

Nastavi besmislen niz……

~~~

Ili ništa nije tako bez smisla, kako ti se na prvi pogled može dojmiti.

Ili pametnije je ne praviti ukrštenice i zagonetke.

Ili u životu se ne igraju asocijacije.

Ne bori se sa vetrenjačama.

Ne izmišljaju se prepreke.

Moralne norme.

Pusta opravdanja.

Za strah.

Za obrisano.

Za nesigurnost.

Za neću.

Za ne mogu.

Za ne volim te.

Za kukavičluk.

I nedojebanost.

Ima milion malih i velikih stvari koje treba da spakujem. Neke u prošlost. Neke u sadašnjost. Neke u budućnost.

I sve one više neće da čekaju da mene prodje bol u nogama, od trčanja. Bol u glavi od smišljanja, pospanost od ne spavanja.

Otišla sam.

Ili nemam više vremena.

Mrzim da presvlačim posteljinu. Znate onaj odvratni ritual. Skidaj, bacaj, navlači zakopčavaj, petljaj. Mukice. Više od toga mrzim da spavam u onoj koja nije promenjena vise od sedam dana. Znači, mora se. Najviše mrzim kad umotana i zapetljana u sve te vražije prnje zvoni telefon. Dal’ da se javim ili ne? Kakvo krucijalno pitanje. Iskoboljeh se nekako. Nadjoh telefon zatrpan ispod gomile knjizurina na mom stolu pored kompa. Moguće da ću jednom i to uspeti da sredim.

Halooo

Ćao, Taska. Gde si ti? Koliko ti, avaj, vremena treba da se javiš na telefon? Znaš li ti zapravo kako se koristi ta sprava? Si mi danas dobro?

E, ćao. Valjda. Upetljana svakako. U koješta. Izmedju ostalogu u neke jastučnice.Ti?

Verovatno sam dobro. Uplaćene su ti pare. Broj ti je 312310xxxx.

Šta sa tim brojem?

Odeš i digneš pare. Ime znaš, ostale podatke, takodje.

AhaM. Dobro. OndaK sve rešeno što se posla tiče. Nečeg novog kod tebe?

Nasmejah se i odahnuh. Već sam mislila da će mi javaljanje i korišćenje ove kretenske sprava zvane telefon presesti. Mogao je da bude neki smarač. Ili neki koji vrše promociju kirbi aparata i demonstraciju po stanu. Ili neko iz neke banke, da mi kaže da imam mogućnost da otvorim kreditnu karticu na iznos od pišljivih 5000 eura. Bez pokrića, naravno. Blago meni. Izvalila sam se na krevet. Dobro dodje predah od ovako napornog posla.

Ima. Juče smo pričali ozbiljno.

Ko bre?

Stefan i ja.

Ooo. And?

Hm. Nešto kao tipa, ovo nije normalno, uhvatio je sebe kako razmišlja o meni i kako nikad nije provodio toliko vremena sa nekim online. Još providnije je kako posle silnih sati provednih na msn-u on posalje sms.

Ne znam šta bih ti pametno rekla. Nešto mi to sati provedeni na msnu zvuči poznato i znam kuda to obično vodi ako se nasilno ne prekine. Ne umem samo da to primenim na tvoju situaciju. Ne znam da li je primenjivo.

A šta ako se bojiš da prekineš?

Ma nije to da se bojiš da prekineš. To je nećeš da prekineš jer ti je lepo.

Jeste, lepo, ali šta ako ide uzalud.

Čekaj. Šta znači uzalud.

Ima devojku koja dolazi . To znaš. Ali primera radi i da je sve to istina o čemu ja
pričam i da se mi skontamo, šta bi bilo od te veze? Sto posto nikad ne bi priznao
nikome da je u vezi sa drugom. Ok, to bi mi godilo ali možda bolje da ostane s njom. Suludo.

Uh. Komplikovano da komplikovanije možda i ne može biti. Koliko se beše dugo poznajete?

Tri godine, ali u poslednjih mesec dana smo baš onako bliski postali.

U čemu se ogleda ta bliskost. U iskrenosti? Ima li nečega što prelazi granice normalne komunikacije sa ili bez nekih erotsko emotivnih naboja?

Možda je previše rano da budemo iskreni. Ima. Granice su ipak predjene. Da li bi ti zvala Maju ili Nadju da ih vidiš preko cam’a da lepše spavaš. Kontam odlične ste prijateljice. Iako su obe za razliku od tebe literarno ograničene.

Ne, naravno. Ne bih zvala. Ne, nema to veze sa literarnom ograničenošću, šta god ti to značilo, mada shvatih poentu.

Tajac. Nema jednostavnih rešenja i primenjivih na sve i svakoga. Svako nosi neku svoju priču. Svoje odluke, orjentacije i svoja rešenja. Ni sebe ne bih umela sjajno da rešim, a kamoli da drugima previše pametujem. Nezahvalno je davati savete. Pametne pogotovu.

E, daj koga briga za sve ovo i što se Emy na pr naduvala i skinula gola kad je zanimljivije paljenje ambasada. Sad kad je politika urbana propašće mi čitava zamišljena koncepcija.

Ugasila sam Tv malopre, nisam imala više srca da gledam. Počeću da se uskoro izjednačavam sa nekima na koji hodaju beogradskim ulicama, a čiji je kfocijent intelegencije jednak sobnoj temperaturi. U zimskom periodu. U stanu koji se ne greje. Da li je neko u ovoj zemlji greškom ili namerno pritisnuo dugme za samouništenje? Što me pitaš besna sam, pa šta?

Udahnula sam duboko. Zvučno. Jetko. Izbrojala do tri i okrenula u drugom pravcu.

Nego, Sergej, zaboravih da te pitam, kako tvoje prijatelji reaguju na celu tu tvoju priču?

Prijtelji su mi uglavnom gay. Strejt prijatelja nemam, kad pričamo o muškima, a drugarice, o , da, obožavaju to. To je in. What the fuck!

E čuj, to ne volim. Ne volim ni homofobičare, ali ne volim ni te priče in i out. Otkad je seksualno opredeljenje stvar mode - svašta. Još nešto mi nije jasno. Znala sam da se mnogi muškarci lože na lezbejke, mada mi nikad nije bilo jasno zašto, kao i da im je to okey. Po onima drugima pljuju i povraćaju. Većina. Ili meni poznata većina, ali da se žene lože na to isto samo malo drugačije, to nisam znala. Niti mogu da pojmim.

Znaš šta ja o svemu tome uglavnom ćutim jer znam kakve sam sve ljude imao oko sebe. Sve svetci i svetici, a ja kreten.

Ljudi ne vole da budu previše iskreni. Retko kad to rade. Od straha da će sutra biti povredjeni ili da će o njima loše misliti.

Uvek postoji neka doza bojaznosti . Ja se iskreno bojim malo i ne smeta mi to da sam bi ili gay ili šta ja znam šta, a da to niko ne zna.

Nisam imala previše prilike da se družim i komuniciram sa ljudima koji imaju drugačiju seksualnu orjentaciju od mene. I ne znam da li, kad si mlad, kao ti , to možda znači samo latentnu homoseksulnost koja se završi na maštanju. Maaaaa, ne znam lupam. Niti sam ti, po tom pitanju neka uteha, niti sagovornik. Valjda je ljubav ljubav, jebem li ga.

Valjda…

Daj, batali tu priču. Daj nešto veselije. Recimo otkrij mi, šta je sa onim XYZ na tvom blogu. Koji mu je k****.On je lud za tobom.

E, daj, odakle ti to…

Pa vidiš da je 24/7 kod tebe na blogu i kakvi komentari.

Ne donosi nikakve zaključke na osnovu onoga što pročitaš, sve može da bude neistina. Farsa. Fol. Fake. Glupost. Može, ali i ne mora. Moram da idem sad. Imam neki posao da završim.

Važi. Otišao sam. Čujemo se. Bye.

Bye.

Prekinula sam vezu. Prekinula sam svojim mislima i tišinu koja se razlivala u poluzgužvanoj posetljini ispod mene. Mi poznajemo sebe, a ipak, čak i uz sve napore koje možemo da učinimo, sami sebe nikad ne poznajemo dovoljno. I ne smemo da tvrdimo kako ćemo se danas ili sutra u nekim neočeivanim pričama ili situacijam ponašati. Ili reagovati. Sami sa sobom i sa drugima.

Biti drugačiji od večine uglavnom nije lako. Donositi odluke za koje unapred znamo da će naići na osudu i neodobravanje većine i to one većine koja sve svoje čuva, neguje i gradi kao moralno i savršeno i koja dobro i proračunato hoda, da bi ovaj svet mogao da se klanje, je još teže.

Počelo je da mi bubnji u glavi. Zašto mi se u zadnjih mesec~dva dešava, da sve ono o čemu neću da mislim, servira po hitnom postupku, za rešiti što pre. Neču da mislim o sebi, o svom životu, o odlukama koje moram ili ne moram da donesem, o zemlju u kojoj živim, o ljudima koje srećem.
Menjanje posteljine je ipak lak i jednostavan posao. Skines, bacis na pranje, staviš čisto i rešio si muke. I mukice.

Kako sad da vratim svoju tišinu kad počinje da broji u moj glavi i kreće moja sumnja da iz svih pora moždane opne izvlači do sad naučeno i prihvaćeno. Da li je ljubav ljubav? I šta je ona uopšte? I kako znamo i sa sigurnošću u možemo da tvrdimo da nešto jeste, a nešto nije ljubav?

Da li su neki poznati psihoanalitičari, koji su tvrdili da je homoseksulanost devijacija, jer je neuspeh nemogućnost da se postigne polarizovanje jedinstva (koji je ostvarljiv jedino u hetero vezama), i da homoseksualac pati zbog nikad prevazidjene izdvojenosti, zbog neuspeha što ga, medjutim deli s prosečnim heteroseksualcem koji ne može da voli bili u pravu….

I hebo ljubav kad oko mene sve gori.

Ma, ne, neću misliti o tome. Vegetiraću još danas. Još večeras. Sutra ću da uradim lobotomiju i uživam. Možda.

Nešto se promenilo te nedelje. Glas mu je bio drugačiji. Smireniji. Ravniji. Kao da se u tami, iza, krio neki cinizam. Moguće miranje sa stanjem stvari. Nestajanje. Opsesija koja je nestala ili poprimila druge obrise. Moguće da nije mogao da ode, a hteo je. Da, bio je tu. Čudno, poput zapete strele koju ne vidite. Sve što se ne vidi valjda nije tu.
Dva, tri puta isto. Kako si? Onako sam. I to ostane da ječi. Dok dospem do njega on zaboravi pitanja. Namerno. Slučajno. Postanu nebitna. Prodje prvi šok i prvi utisak. Mislila sam da će dan dva pre toga, kada se javio, u dve rečnice i jednim pokretom rešiti sve. Nadala sam se. Kao da se tako stvari rešavaju, a stvari i nisu u pitanju. Samo je dva puta pitao što sam nervozna. I ne znam posle toga šta još.

Sve krije. Sve što može. Čak i šta je sinoć večerao i kad je zaspao. A ja, zato lajem. Pričam i što treba i što ne treba. I ono što može da dovede do pogrešnih zaključaka. Probudila sam ga. Pokušavala, nenamerno, da nekom euforijom sakrijem sebe i iskukam njega. Sebična sam, samo ja pričam, a on ćuti. Ili jedva nešto kaže ili pita. Loša sam. Imala sam mnogo pitanja. Svako zaboravila. Nijedno postavila, a Prosula sam pred njega sve ono što svaka pametna i iole normalna žena, čuva u bisernim perlama u najudaljenijem kutku svoje fioke za veš i izvlači samo u specijalnim prilikama. Jebenu iskrenost. Postoji li to?

Svršeno zamrešeno klupko u mojoj glavi. Konfuzija, prosto složena, sjebana, koja se primitivno ogleda u ova gore tri pasusa. Mučim se pitanjima, zašto ne mogu bolje da čujem i bolje da razumem. Ili zašto bar ne mogu da prestanem da mislim i pišem. Biti otvoren i iskren prema sebi, to je glavni poriv za pisanjem. Pardokslano koliko istina nije jednostavnja. I koliko se ne može napisati.

Ostala sam bez odgovora, smrznuta na klupi sa nekim glupim saznanjem da se nešto promenilo. Ili je to bio samo strah. Ne znam. Opet ništa ne znam. Gurnula sam u svoju zgrčenu utrobu blesak te spoznaje. Sve što mi je sad potrebno su sati i sati razgovora. Otvorenog. Iskrenog. Bez granica, ograda, straha, sramote, bez proračunatog govorenja da bi se izbegle posledice. Za to treba hrabrosti i još ponečega. Krenula sam. Sunčano kasno prepodne. Tajac je klizio niz ulicu zajedno sa mojim koracima i ja sam znala da to što mi treba ne mogu da dobijem. Ne sad. Ni sutra. Ni prekosutra. Možda nikad. Ili možda onda kad to oboma više ne bude potrebno. Ima stvari koje se nikad ne smeju uraditi- ima i onih koje se ne smeju ne uraditi. Ovde se nije radilo samo o smeti i ne smeti. Nego i o hoću neću- i vreme taj poredak neće promeniti. Vremenom će samo izgubiti na značaju. Možda ćemo preskočiti ili jesmo onaj trenutak kad je trebalo. Zar je moguće ti je toliko malo značilo da nisi hteo ni da pokušaš?

Savršeno nehotično zakačila sam kesu sa hlebom, jogurtom i coca colom za ogradu. Ona se pocepala. Sve se rasulo po pločniku. Čovek sa žutim psom se okrenuo, sagao, pokupio, dao mi. Rekla sam mu hvala i prkosno otišla dalje. Bože, jesam. Otišla sam. U čekanje.

Sutradan u neki sivi sumorni sumrak, konačno onako, sumanuto bez reda, bez najave, provalilo je iz mene. Slivalo se potocima. Bezbroj razotkrivajućih misli koje su stvorile samo tišinu. I nemoć. I nemanje kud. I jebeni senzacionalizam u mojim tekstovima, kao da sam u osvajačkim pohodima, kao da je svaka rečenica klopka u koju ću jedino ja pre ili kasnije upasti, kao da ću u vražiju mater dobiti nešto sa tim.

Nije pisanje za svakoga. Nije ljubav za svakoga. Nije ni život da se svakom olako stavi u ruke.