Ljudi govore
Biti voljen i voleti zahteva hrabrost da se izvesne vrednosti procenjuju kao najviša vrednost i da se učini skok i stavi sve na kocku zbog ove vrednosti.
Erih From, Umeće ljubavi
Postavljam suvišna pitanja i dajem pogrešne odgovore. Ne, postavljam pogrešna pitanja i dajem suvišne odgovore. Biće da ima i neka treća formulacija na relaciji pogrešna pitanja- pogrešni odgovori, ali ne mogu, sad, da je se setim. Sve sama radim, da bih se posle osećala bezeveze. Jel’ tako treba. Čisto kao dokaz da ne mogu biti drugačija nego komplikovana. Sve znam, sve osećam, verujem, iako znam da verovanje zahteva hrabrost, sposobnost da se preuzme rizik da se prihvati bol i razočarenje. Sve to kao post efekat, kad radim, živim i odlučujem suprotno od svojih želja. Gotovo uvek kad su istina i stvarnost kontradiktorni. Ta moja osobina da analiziram i onda kada je sve jasno je uporna kao mora. Ne da se iskoreniti. Ne može se ni falsifikovati, a nervira i druge i mene.
Trgla sam se. Četvrtak je. Pogledala sam na sat, bilo je deset i četrdeset pet. Kasno jutro. Ili skoro pa podne, kako god. Vaspitačica je ušla, sa kafom. Visoka plava, bujna žena, kasnih pedesetih, uvek nasmejana. Mesecima smo pričale nemuštim jezikom. Onda, pre mesec dana, uvele ritual kafenisanja i običnih priča koje su dovele do neobičnih podataka da, iako generacijski solidno daleko jedna od druge, imamo ista pitanja i slične odgovore. Na život. Na običan, svakodnevni život i na njegovu suštinu. Hebenu ljubav. Da smo u sličnim životnim dobima čitale iste knjige, volele ili proučavale iste kulture i bliske gradove.
Stavila je kafu na sto, nasmejala se (Bože, ume li ta žena nekad da skine osmeh sa lica). Taj ritual koji praktijujemo već skoro mesec dana, nije baš dobrovoljan i posledica je prohteva i zahteva moje razmažene gopodjice koja neće sama da ostane. Bedak. Ali u ovoj situaciji po mene koristan. Ne bih upoznala ženu. Ni ona mene. Što bi se u mom slučaju svakako moglo nazvati propust, jer u seriji upoznavanja i prepoznavanja sa ljudima koje sam srela poslednjih godinu dana, od povrataka iz Amerike, gotovo sve je izgledalo (ako izumem dva’tri divna primerka ljudskog roda) kao da je neko u moj život spustio gomilu ljudi koristići negativnu selekciju. Ne, ne pada mi na pamet da zbog tog glupavog sticaja okolnosti i mat pozicija spustim kriterijume. Neću. Može mi se.
Stolica na kojoj sam sedela je bila užasno neudobna. Male drvene stolice koje se koriste u vrtićima u zadnjih 20 godina. Valjda sam se zato vrpoljila i okretela ne bi li sebi olakšala muke tvrde neudobnosti. I ograničenja. Ispričala mi je svoju priču, svoj život, u par susreta i par sati, ničim izavana, kao da me poznaje godinama i kao da joj je priča o najintimnijim stvarima glatka kao voda dok klizi niz jezik.
Ona godinama radi sa decom i voli nezmerno svoj posao i decu. I deca nju. Muž joj je fin, naočit, obrazovan, gospodin što bi se reklo. Stara Beogradska porodica. Živeli su na Dedinju pre nego što su ih, neki, odande iseli u bedni stan stan u neki od blokova. Ne, ne voli ga. Htela je, davno, pre petnestak godina da se razvede. Odustala je. Zato što taj drugi nije bio bolji, samo drugačiji i zato što nije bila sigurna. U šta sigurna, nisam baš mogla da naslutim. Ima dva odrasla sina, oba preko dvadeset godina. Studiraju. Ne brzinom koju ona zahteva, ali dobro. Zadovoljna je, ali nije srećna. Pitala sam je da li misli da je ispravno postupila što je ostala, racionalno odlučivši da ne razbija porodicu, materijalnu i ostalu sigurnost za sebe i decu i što je to stavila kao viši cilj. Ili to drugo što je imala nije bila ljubav. Nije mi dala precizan odgovor. Videlo se da se i da dok priča o tome sve preispituje. Kao da je to nešto o čemu priča izvor teskobe i krivice koju krije iza tog zaraznog osmeha. Možda, zaista svako do nas nosi neku tajnu. Nečija je manja, nečija veća, dublja po smislu i važnija, nečija beznačajna, a nečija kao i da ne postoji. I kad bismo umeli tumačiti izraze ljudskog lica, stvarni, a skriveni smisao čovekovih reči i pokreta, ko zna šta bi sve otkrili. Znali bi smo sigurno više, bar nešto više, nego što znamo o čoveku i njegovima putevima i bespućima.
Ipak, preispitivanje toliko godina posle. Ne znam.Ta duboka analize. Neka tuga i nesigurnost. Nešto što nema imena. To me je malo uplašilo. Nekako sam mislila da se takve odluke ne smeju preispitivati toliko godina posle. Odćutala sam. Promrmljala sam, kao besmislenu utehu, da se ja ne kajem i ne prispitujem. To sumanuto i apsurdno radim pre nego sto odlučim. Preispitujem, vagam, odmeravam, racionalizujem, smaram, impulsivno bombardujem, ne bi li izazvala ekspolozije i lančane rekacije. U sebi i drugima. Onda odlučim. I jesam, odlučila, da i otišla, kad više nije bilo ljubavi. I krenula od nule. O, da verovatno bih to ponovo uradila, kad ne bih imala ljubav ili bi me ona zadesila na nekom drugom mestu. Hm, različitost viših ciljeva. Dešava se. Nije to nju činilo većom, ni mene manjom, ni obrnuto.
Graja dece je postala preglasna, kao opomena, da treba da prekinemo. Ustala sam polako, utrnulih nogu zamišljena i nekako glupavo zadovoljna.
Pre nego što ću da krenem, okrenula se prema meni, pocrvenela. Prilično neobično za ženu njenih godina. Zbunila se, rekla da se nada da neću pogrešno shvatiti, ali da joj je neobično drago što smo se upoznale i da je, eto, morala da mi pokloni jednu malu nesvakidašnju knjigu. Osmehnula sam se (a ja to jako retko radim), uzela knjigu i sve svoje što sam donela i povela sa sobom, otvorila vrata, osmehula se još jednom (ne znam šta mi bi), a ona me je, ovoga puta bez osmeha, upitala, tako tiho da sam jedva čula, znam li zašto neke ljubavi prestanu i koliko god očanjički želimo da ih vratimo to ne umemo i ne možemo. Kroz ciku i vrisku i smeh detinjstva koji se pleo oko mojih nogu, pogledala sam je, stisnula zube. Ne, nisam slegnula ramenima samo sam joj rekla da, nažalost, ne znam.
Mahnule smo jedna drugoj, saučesnički kao da smo otkrile nepoznate i lude zavere proizišle iz nedavno završenih izbora za novog predsednika voljene nam Srbije(valjda se to tako zove) iako smo iste prokomentarisale, ja nikako, a ona brižno i majčinski dobornomerno samo odmahnula na tu temu i rekla da je dobro što se vraćamo u Ameriku.
Knjigu sam otvorila na stepenicama, pročitala posvetu, koju iz ličnih i sebičnih razloga neću da otrkrijem i nasumice otvarala stranice. Više slika, nego teksta. Smešna je knjiga, taj nacrtani lik još smešniji, rekla je moja krezava gospodjica i nezainteresovano okrenula glavu, dok sam ja prstom zakačila samo jedan red ispod slike na kome je pisalo: “Stvari koje dolaze pravo iz srca ne moraju biti savršene”.
Promrljala sam više za sebe…ne znam da li je ovo baš knjiga za decu …i izašla iz dvorišta na ulicu neizmerno pospana i patetično pokazujući potrebu za različitošću i snovima na nekim drugim ulicama, nekog drugog grada. Probudila sam se, yesam, Beograd je, još uvek i nedelja popodne je.
e ovo sam morao da napisem: strucno se za ovo kaze: “…kao da je neko u moj život spustio gomilu ljudi koristići negativnu selekciju” - lepak za budale, hehehehehehheehehe. Dobro, dobro, nije smesno! sorry.
No, interesantan post. Mada mnogo si isla u detaljisanje vrtica, namestaja u vrticu, a malo si posvetila paznje samom razgovoru izmedju tebe i nje. Ok, pouka je doprla do citaoca u to sam siguran, ali…
jeli bre, kad se vracas u Ameriku?
Analiza svog komentara - posto uglavnom pogresno skontas svaki moj komentar sto me jako zivcira i izludjuje:
- kada sam napisao malo si posvetila paznje razgovoru, nisam mislio na detaljisanje i prepricavanje celog vaseg razgovora, vec na sustinu tacnije o temi koja govori da nju to nije cinilo velikom, kao sto ni tebe malom i obrnuto - kapiras sta mislim? Ako ne kapiras, jebi ga!
Ajde bre cao, sutra ce mi oci biti ko kafanske sarme gledao sam neke mobilne telefone i rekoh ajde da prostudiram i tvoj post. I nije mi zao, dobro si ga napisala, jedan od boljih.
P.S. Koliko mi se cini ovo je prvi post u kome pominjes cerku?
Reci naslov ili bar autora knjige koju si dobila:-) Ljubopitljiv sam
“I kad bismo umeli tumačiti izraze ljudskog lica, stvarni, a skriveni smisao čovekovih reči i pokreta, ko zna šta bi sve otkrili. Znali bi smo sigurno više, bar nešto više, nego što znamo o čoveku i njegovima putevima i bespućima.”
Kad bi umeli tumaciti price, saznali bi nesto sto nisi htela da se sazna. Imali li onih koji umeju?
“I kad bismo umeli tumačiti izraze ljudskog lica, stvarni, a skriveni smisao čovekovih reči i pokreta…” toliko bi priča samo nestalo, i mislim da bi na kraju postalo dosadno.
i da, ja bih ovo u dijalozima
… a mozda je najbolje biti dete! ko garantuje da oni nesto/ovo/ono shvataju pravilno/dobro ili ne? uglavnom stariji. meni se ta dva sveta razlikuju, ali i vremena se razlikuju, zar ne?!
I2U, kad je neko lepak za budale, neophodan mu je jak razredjivac, hvala na pitanju dobro sam
Namestaj u vrticu, kad si vec zapeo sam opisala u pola recenice. Tacka.
Razgovor izmedju mene i nje, dovoljno da kazem ono sto sam htela. Valjda o necemu i ti ili neko treba da razmisli, ako hoce jel. Besmislino uvek da se ide u analize. No, hvala za primedbu, primila k znanju. Nemoj da se zivciras i nerviras, skontam ja kako kad tvoje komentare
Nego kako su ti oci danas?
U Ameriku se vracam krajem marta, ako dotle ne promenim ‘planove’ ili destinaciju.
P.s. Da.
~M~Oups sa planete srca.
Mozda i ima onih koji razumeju. Ne bih smela da tvrdim.
~spidloris~ mozda bi postalo dosadno, ali mozda bi poneka vrata umeli da otvorimo ili zatvorimo.
O,da volim i ja dijaloge, ali ovde mi nekako nisi isli..
~Ominotago~ deci zavidim na onom sjajnom optimizmu i veri da je sve moguce. No, verovatno u svima nama negde jos uvek cuci poneko dete
Moje oci su danas dobro.
Krajem marta!!! pa to je tako blizu.
Rekoh samo da mi “izmoderises” novi nick.
Veli vako.
Mart je blizu.
Al sutra je još bliže.
Tako da bolje sutra nego mart.
A još bolje noćas.
Se dobro naspavati.
Ne mislim da se mnogo šta krije iza mnogih izraza. Ali. Kad se neko zna izraziti. Kad neko ne zna, možeš vala da upreš ko magarac.
Biti nežan prema svojim receptorima je uspeh. I prijema. I nežnosti.
I ima jedna dobra rečenica.
Nema posle zašto sam zajebo. Što pre prihvatiš zajebo sam, to pre rešiš, neću više zajebati. To je mudros. Retroaktivnost svakako dolazi biološki. Ne treba je ubrzavati.
Lagano.
A prećutana razumevanja su u modi!
znam dete jedno!!!
~I2U~ meni i nije bas blizu, razvukli mi se nesto dani u nedogled, kao ne bih ja to bas tako brzo da dodje…
~Mister I.~ To menjanje nickovam da zbunis, sebe, mene ili druge? i svaki put zaboravis da linkujes voj blog? Namerno ;-)?
~roza faza s primesama zelene~ O, da moram da primetim, nick je svaki put sve bolji i bolji !
Nekako si me ubola sa zadnjom recenicom, ne mogu ti bas oprosti odmah, idem malo da mislim na temu Precutna Razumevanja. Pa se javim.
~Omi~ deca se sa decom najlepse slazu, draga moja
“…..kao da je neko u moj život spustio gomilu ljudi koristići negativnu selekciju. Ne, ne pada mi na pamet da zbog tog glupavog sticaja okolnosti i mat pozicija spustim kriterijume. Neću. Može mi se.”
Bravo!!! A i zasto bi.
Menjanje nick-ova nije da bi se izazvala zabuna vec zato sto se od sada tako zovem. Koji blog da linkujem? Dovoljno je sto je on kod tebe u blogroll-u
Nisam te pitao jel ti se dopada moj novi nick? Jel sexy? Mister I. kao misteri-ja.
Ta zadnja rečenica ubada svakoga. Svi zajebemo. Pre ili kasnije. Nema šta. Tu kruna ne spada. Jer je nikad nije ni bilo.
Samo lagano.
Nije grozno reći zajebo sam. Ili glup sam. Ili mrzim. Iskreno je jebo te!
A ostali savršeni, nek se uklope.
Nisam u njihovoj statistici sigurno.
A nick, je dobio želju da se menja. Kaže, odrasta!
Drž se.
~Mister I~ znam koji je tvoj link u mom blogroll-u, ali sta znam, neko ce mozda biti impresioniran ili zaintrigiran tvojim komentarima ili tvojom gluposcu (parafraziram, bez vredjanja, molim) pa pozeleti da procita sta i kako ti pises, te na njegovu stetu nece uspeti tako lako da te nadje
nisam cinicna, sto?
A sto se nicka tice, hm… koliko bilo kakava misteri-ja iliti rec u zenskom rodu za moj ukus mogu biti sexy.:-) Strejt sam.
~RFSPZ~, da, svi se zajebemo to je neosporno.
Neko prizna lakse neko teze, neki se prave i blesavi, sto je okey.
Mene vise pogodilo…. “A prećutana razumevanja su u modi! ”
ja bih sve da mi se nesto i kaze, iako razumem zasto nece da se kaze, ali to ne olaksava, pih, kakva sam
Ma i žuto nešto u modi. Ko i razumevanja.
Jezivo malo i jednog i drugog s pokrićem.
Nego. Misliš da i govorenje olakšava?
Moj link ja ne krijem, a isto tako znas da sam otisao u penziju i povukao se od pisanja blog-a. Stoga, svi oni koji bi bas zeleli da saznaju koji je moj link, lako mogu da isklikcu sve linkove u blogrollu i onaj koji je neazuriran taj je moj
Ono sto ja pisem, to ipak nije za javnost, i niko ne zna pravu moju adresu
~Mister I~vidi se da ne pratis linkove iz Blogroll-a. Ima vise od jednog neazuriranog bloga, a medju onima koji su najmanje azurirani nije tvoj. Cisto da ne bude zabune, ako ima temeljnih pa su tvoju izjavu proveravali.
Izvini, a sta je to prava adresa?!?!?!
Ima i krivih?
Znas i sama da ne idem po blogroll-u ne samo tvom nego bilo cijem i “klikcem” na linkove, tako da se evo i ja ovim putem izvinjavam ako je neko to radio pa se nasao u dilemi ciji je sad moj blog pored mase neazuriranih koji se kako ti kazes nalaze u tvom blogroll-u :)…
Sto se tice prave adrese, da… to se zove official web site.
Medjutim, ja nisam rekao da postoje krive adrese!!! Otkud ti to da ja vrsim poredjenje pravih i krivih adresa, zar to u opste i postoji?!?!?
Thank you for your answer
Lady of dreams.
ha vidi nju, i ti sipricalica kao i neki koje znam
pa to je bas lepo 
i ja volim da mi se kaze!
Srecan ti dan zaljubljenih!
”Mozda svako ima svoj rajski vrt, ne znam; ali, tek sto ga je neko ugledao, uzaren mac zablista mu pred ocima. Zato, mozda, zivot ne nudi nista drugo nego izbor – secati se vrta ili ga zaboraviti. Ili – ili. Covek mora biti jak da ga se seca, mora biti jak, u jednom drugom smislu, da ga zaboravi; junak je onaj ko moze i jedno i drugo. Ljudi koji ga se secaju izazivaju ludilo patnjom, patnjom vecitog vracanja smrti njihove nevinosti; ljudi koji zaboravljaju izazivaju drugu vrstu ludila, ludila manjkanjem patnje i mrznjom prema nevinosti; i svet je vecinom podeljen izmedju ludaka koji se secaju i ludaka koji zaboravljaju. Junaci su retkost.”…
James Baldwin
-a sta je lakse, mukica je znati, a ta sredina bude uvek nekako bas nadohvat prstiju, a tako sigurno isklizne na sam dodir…
Ae, nikad nisam bila ubedjena da su srednja resenja dobra. a da isklizne i sigurno i nesigurno, isklizne…