Razlika izmedju sanjati, želeti, hteti i uraditi…

Povlačeći se u svoju povredjenost, te noći sam upoznala sumnju. Imala je velike tamne duboke oči bez dna i zvala me k sebi. Jetko, proračunato, nečujno, hodala po mojim mislima i mojim snovima, gazeći moj život i moje odluke i gurajući ih u naučeno, odmereno, razumno. Želela sam da pobegnem u mesto kome ime ne znam, ni oblik takodje, a znala sam da za bekstvo hrabrosti nemam.
Kroz urlik koji se ne čuje tražila sam prisnost i bliskost. Tvoju. Sa rečima ili bez njih. Kroz grlo mi je nadira neiskorišćen, neprepoznatljiv glas. Kao da sam počela da se delim i kao da je jedna ja tonula, a druga pokušavala da funkcioniše i bude normalna. Te noći sam počela da se udvajam, nastavljajući sama sa sobom da vodim bezimenu innfatilnu igru reči.

Ovoga puta nije bilo ogledalo. Srušio se stakleni zid. Bez eksplozije, čuo se samo besramni prasak. Ne, nisam plakala. Veruj mi. Ti znaš da nikad ne plačem, kao što znaš da ništa emotivno ne merim. Ni onda kad zabrljam i osećam se bezveze. Ne plačem ni sad, samo su mi obrazi otekli od spavanja, a da spavala nisam; samo mi je telo lomno od silne utrošene snage, da ne kažem, da ne prećutim, da ne molim, ne borim se bez pokrića. Steže u grudima i neće napolje i svako jutro kad ustanem nadam se biće bolje i svako veče pred spavanje znam da nije popustilo. I da trudim se da napišem da shvatiš…ali mi ne ide. Trudim se da pisanjem opravdam svoje postojanje i pisanjem napišem ono što ne umem i ne mogu da ti kažem. I da bar nešto u mom životu ima cilj. I svrhu. I posledice.

Ako si ikada drhtao poput mene u noćima, od nemira, bez dodira, razumećeš. Ako si bežao kao ja, u spavanje, snove, obične dane, izmišljene ili neizmišljenje poslove, shvaticeš. Ako su te lomile moralne, ljudske, racionalne i druge dileme, videću. Ako si me kao ostavio jer sam i ja kao tebe, možda se i sruši. Ako lomiš prste i gutaš suze i trudiš se da budeš jak da zgaziš želje i srušiš čežnju, da niko ne vidi jer niko ne bi razumeo i niko ne bi shvatio ni težinu, ni veličinu, ni sastav, ni sadržaj ni svaku moju koja se uklapa u svaku tvoju i ono što jesmo ali se ne vidi , onda ti je jasno o čemu pišem.

Gutala sam oklope od slonove kosti, koračajući uzbrdo zadihana i iznemogla. I uvek bila umorna. Od sebe. Od komplikovanosti. Od želje da nekom bude lako da to vidi i izravnja, malim pokretom ruke i da ne bude jalovo. Hiljadu puta sam se prespitivala, vagala, ludovala, ubedjivala sebe da sve samo u meni i da sam samo ja napravila tako veliko. I da samo meni tako jeste. Ne i tebi.

Mnogo puta sam pokušavala da razumem. Pa razumem kao, smirim se, obuzdam neman u duši, planiram, pa sutra ništa više ne razumem. Opet. I opet. Aveti se uvek vraćuju. Ne moraš da ih zoveš.

Trebalo je, možda, da shvatiš da nešto moraš da kažeš i kad nećeš. Ako sam ja mogla da razmem zašto nećeš, mogao si i ti zašto ja hoću. I nema to veze sa žrtvovanjem, sa imati i nemati, sa obećanjima, sa kulama i gradovima, samo sa onim što mi u stvari jesmo, bez da nas iko menja, lišeni svega onoga što smo stvorili. Rukama. Dušama.

Srušiću pola sveta, pregaziti četvrtinu Beograda, odjebaću svoje principe, ponos, racionalne i optimalne razloge, reći ću svima jebite se i ti nikad nećeši snositi odgovornost zbog mojih prejebavanja.

Mrzim te isto onoliko koliko te volim. Povredila sam te isto onoliko koliko i ti mene. Prećutala sam manje nego ti, progutala više od tebe, jer je mene bolelo sa svih strana.

Ne, ne prebacujem ti, ne zameram ti. Više ne vrištim, ne pitam i ne tražim. Samo čekam. Tako smo zatvorili krug. Jasno mi je da me nećeš razumeti i da ćeš pomisliti da sam u nekom afektnom stanju, ali nisam.

Ja sam u snu koji hoda. Na nogama su mi staklene cipele i obe su moje. I ne znam gde ću i da li ću njima ikud stići. Ovo je samo san. Znaš. Znam da ipak sve znaš.

edit: kad ovo budeš čitao po drugi put, nek bude noć. Ugasi sva svetla, izuj se, potpuno bosim nogama stani na gladak pod, parket ili pločice i pusti ovu muziku do kraja. Osetićeš kako trese i kako se ruši pod. Nije ovo gore slabost, nego snaga. Nije nemati, nego imati.