U prolazu

Ulica je bila krcata ljudi. Kao u neka stara dobra vreme novogodišnjih vašara. Dele valjda nešto besplatno. Moraću da se raspitam. Ne možeš proći kroz narod koji vuče neke kesetine, a minus napolju. Prošlo i vreme drugog dnevnika. Kuda ide ovaj čudni svet. Zavirih u dve tri kese, onako u prolazu, neukusno. Južno voće, uglavnom. Sezona mu valjda, zima je, a i glupi valentajn dej. Sv Trifun, yelte. No, pošto sam ja poznata po patetici u kojoj gušim narod oko sebe, toliko da mi lako prilepljuju etiketu luzer, preskočiću razmišljanje na ovu temu. Za sad.

Vitamine, sam kupila, dobro. Dugmiće takodje. Bila u menjačnici. Još mleko, cigarete i to bi bilo to. Umotah se jače u šal. Onaj beli što svakodnevno vučem sa sobom kad god napolju zagudi i ubrzah korak. Nemili mi se više da se šetam. Mrak je. To je uvek opasno.

Ooooo, lepoto!

Naleteo je na mene, tako silno da sam mislila da će me srušiti. Trgla sam se iz svojih glupavih razmišljanja i pogledala ga. Nisam ga videla skoro godinu dana. Nije se promenio, još uvek neki klinački šeretski osmeh, kratko ošišana kosa, poluneobrijan sa ridjom bradom i ludim sjajem u zelenim očima.

Otkud ti? Uplašio si me.

Zbunjeno sam odgovorila. Nisam očekivala da ću ga sresti. Ni njega, ni bilo koga drugo. Nije mi ni bilo večeras do susreta, ni sa kim.

Otkud ti je bolje pitanje. Nigde te nema. Baš se prijatno iznenadih kad te videh.

Ma, daj, zaboravio si i da postojim.

Nasmejala sam se. Sresti nekog koga dugo niste, a znate da možete da komunicirate kao da ste se juče sreli uvek izmami osmeh.

Ne, ja ne zaboravljam. Tebe, ne, ali ti mene otkačinješ svaki put kad ti pošaljem sms, pa rekoh da ne smetam više.

Pogledala sam ga. Uozbiljio se. Trljao dlanovima jedan od drugi da ih ugreje i gledao me.

Hajde, nemoj da si na kraj srca. Ne bih ja tebe nikad otkačila.

Pokušala sam da se našalim, a znala sam da je baš tako kao što što je rekao.

Ma, znam, ne bi ti mene….cccc Ili bi ti mene nekako, kako da ne. U mojim snovima.

Smišljala sam u sekundi kako da krenem razgovor o nečemu drugom , a da se ne zavučem u glupavu priču koja neće odvesti nikud.

Ne vidjam nikoga od starog društva sa posla, ti? Kako ti je na poslu, imaš li neki novi trač ?

Od decembra više nisam tamo. Prešao sam u novu firmu. Radim video nadzor, kontrolu pristupanja i slično. Nije loše, ali i dalje tražim nešto bolje, plata nije za hvaliti se. No, malo je opuštenije, ne radim vikende, niti svaki dan po ceo dan. U staru firmu svratim ponekad. Gde tamo da se nešto menja. Sve isto.

Sad je već bio ozbiljan, onako neka glupa ista priča mnogih koje sretnem, na temu posla plate i življenja. Nastavila sam sa pitanjima:

Kako ti je familija? Bebac?

Dobro su. Bebac skoro pa više nije bebac, ima godinu dana. Kako su tvoji? Kako si ti?

Moji su dobro. Kod mene sve nepromenjeno. Klasika. Sad sam zdrava, sve ono što me je mučilo prošle godine prošlo je.

Onda sam na njegovom licu videla iskren radostan titraj, od srca. Kad na nekom licu vidite da se raduje jer je vama dobro.

Prošlo? Odlično!!! baš mi je drago što to čujem, iako nisi baš htela da mi kažeš šta ti je bilo, iako misliš da ja ne mislim na tebe…

Ne volim da pričam o tome. Nekako svoje muke grcam sama. Zato nisam pričala, pomislila sam u sebi, a njemu samo odgovorila:

Bilo je svašta, sve muka na muku, hebote. Sve mi je preselo, bila neka luda godina. Po pitanju zdravlja najgora u mom životu. Al’ nema veze…

Tako si i zvučala.

Tako je i bilo.

Pomirljivo sam promrljala i počela da prevrćem po svojoj torbi i cupkam od hladnoće.

Video sam samo da pišeš na blogu, ali nisam baš nikako mogao da shvatim šta i kako ti se baš dešava. Ti i tvoje pisanje, uvek ti je bilo lek za sve. Nešto sam pre nove godine preturao po kući kod mojih, tražio nešto i našao NEŠTO, jednu tvoju davnu priču.

Ja i moje priče. Neke davne. Ko zna kad pisane. Nemam ih. Nisam očekivala da je ima. Samo sam tupavo pitala:

Nisi bacio?

Nisam niti ću baciti. One na blogu liče na tebe, da. Ne znam zašto, uglavnom u zadnjih par godina zaboravljam svašta, ali sećam se toliko toga od ….tebe…Valjda mi je ostalo u nekom beckapu malog mozga, negde tamo, malo zatamni, ali nikad ne izbledi.

Eh…

Svakako da sam rešila da patetiku u širokom luku obilazim. Lupnula sam novo pitanje, smisljajuči način kako da odem.

Kako ti je sestra? Kako njen klinac?

Odlično je. Znaš ti nju. Luda. E, da, ne znam dal’ sam ti rekao sad ima dvoje dece. Tako da deca na sve strane, a mi matori. Trebali bi dok još možemo da uživamo.

E, čekaj bre, kako ko je ovde mator. Dal’ si zaboravio da sam devet godina starija od tebe.

Sad sam već počela da se smejem. Uvek smo se zezali na račun tih glupih godina. I koje kome šta i u ime čega.

Meni tvoje godine nikad nisu bile važne.

A šta ti je bilo važno?

Ti.

E, dobro čekaj sad, aman. Ti si oženjen čovek. Da li sam ti rekla da dobro razmisliš pre nego što se oženiš? Da li znaš koliko puta sam ti to rekla? Da li se sećaš da sam ti rekla da je pravo samo ako je neko potreban i dovoljan. Aman. Ne nerviraj me. Ne budi kao većina nezadovoljnika koja tako provede život.

Dobro de, ne ljuti se. Sve si rekla. Nego kad ćemo na kafu, onako neobavezno. Prijateljski. Odmah da se ogradim, pošto ti sve moje pozive shvatiš pogrešno.

Dobro, de, možemo na kafu, jednom. Nije sporno… Tvoje pozive uvek shvatim kako treba, znaš ti to, a znaš i zašto ne mogu da odgovorim na njih.

Ne. Ne shvatiš. Nije sad da se branim. Samo moj poziv je jedno….a moje želje, e to je drugo.

Počeo je da me nervira. Nisam mogla i nisam odolela, da na njegove prozivke oćutim, kao do sad.

Tvoje su želje uvek širokog spektra i nikad nisam samo ja u njima.

Ne, mico, moja želja prema tebi nikad nije bila i nije ni sad ista kao i prema ostalima- jer ti nikad za deset godina nisi bila u istom kao svi ostali. I nikad nećeš biti. No, znam, da te iritira ta priča i da zbog nje svaki put pobegneš i nikad ne dodješ da se vidimo, makar na tri minuta i na glupu kafu.

Ili bolje da ti spomenem da svi tvoji bivši isto govore kao i ja? Ili bi možda bilo praktično da tvoje buduće upozoriš da ljudi znaju šta ih čeka.

Baš si vickast. Moram da idem, sad.

Hajde, broj je isti, još uvek, javi se kad budeš raspoložena.

Okrenula sam mahnula i napravila korak da krenem, shvativši da sam se smrzla bez rukavica, da drhtim i da je minus pet napolju. Pre nego što sa, uspela da krenem, uhvatio me je za ruku i rekao:

E, dobre su ti čizme. Heh. Nisam to hteo…Zapravo…Slagala si me. Nije sve isto kod tebe i sve klasika. Ima nešto što si mi prećutala. Vidim to u trzaju oko tvojih usana dok pokušavaš da se nasmeješ.

Izvukla sam ruku, rekla jedno glasno ćao i otišla. Ubrzala sam korak. Pogledala na sat. Bože, kao da se stalno negde žurim. Setila sam se rečenica iz jednog maila koji sam dobila, pre , mesec dva, recimo, od nekoga ko mi nije prijatelj, nije ni neprijatelj, kad bolje razmislim. Ne znam šta mi je. Neko čiji se život okrznuo o moj, u prolazu i ne direktno nego nekako posredno.

Čudno kako mi baš to pade sad napamet. Napisala je nešto što bi ovako trebalo da zvuči:

Iste reči od različitih ljudi ne znače isto, ne merimo ih isto…. I…još valja ovako….Mislim da je život suvise kratak da bi pokušavali da u nekome tražimo duboko skrivene vrednosti.

Zašto mi je baš to, baš večeras, palo na pamet? Ne znam. Verovatno nije ni bitno. Ionako o ovome uopšte nisam htela da pišem. To vam dodje kao sledeća relacija, banalizovana doduše ali relacija: Ja sam danas dobila sedmicu na lotou, ali svakako taj podatak nisam htela da podelim sa vama.