zasto ja uvek ostanem nem posle tvojih prica?

“Prosula sam pred njega sve ono što svaka pametna i iole normalna žena, čuva u bisernim perlama u najudaljenijem kutku svoje fioke za veš i izvlači samo u specijalnim prilikama.”
nikad se nisam snalazila sa tim cuvanjem i izvlacenjenm u posebnim prilikama…a dal je to normalno ili pametno? mozda…ali bih pre rekla proracunato…a ko moze proracunavati te stvari? i cemu?

da na kraju si napisala post, koji kao i ukrstene reci nekad nemaju smisla, jer te neko pita koja je luka tamo neke zemlje za koju nisi ni cuo a jos manje znas na kom kontinentu pripada. Mozda sam ja sada suvise egoistican, jer zelim da svakim narednim postom svoju slagalicu slozim, ali nije tako, jer definitivno danas sam imao duplikat. Znam da si mi rekla u prethodnom postu da se ne trudim i ne pokusavam da razumem tvoje gluposti. Mozda si i u pravu, mozda suvise dajem sebi za pravo da nesto vise izvucem iz post-a koji je dvosmislen, mozda samo treba da procitam, razumem na svojstven nacin i napisem obican komentar i da na taj komentar dobijem ironicno hladni odgovor. Mozda zato sto i dobijam ironicno hladne replike mojih komentara, ja zelim da shvatim i naucim, jer moja krila jos uvek nisu dovoljno razvijena da poletim i vinem se u oblake. Jos uvek gledam i ucim.

Sta ja to serem, verovatno ces pomisliti, posto za ostale citaoce ovog mog komentara ne marim!?
Ne znam ni sam, jer sam danas isuvise besan okolnostima koji se desavaju u nasoj zemlji, besan sam sa svakom novom nerealnom cinjenicom, besan sam samo zato sto sam nemocan da poletim, da se vinem u oblake i svima kazem, jebite se, ja odoh.

Ovoga puta komentar necu dati na post, jer ga nemam. Sta da ti kazem, kad vise ne razumem ni sebe, a kamoli tebe. Tvoju ljubav prema toj osobi ne mogu da razumem, ili se trudim da razumem pa shvatim da je veoma komplikovano i odustanem. Kod ostalih se na kilometar vidi kod tebe, ona se vidi samo u pitanjima koja postavljas. Ne pitam te, nego samo konstatujem: Da li dobijas odgovore na njih!

Ako je tako kao sto kategorizujes i sada kada si ovo stavila u klaster life goes on… udaljavajuci ostale postove od ovog ciji centri iako priblizno jednaki mogu se svrstati u jedan onaj osnovni, zasto pises? Da bi dobila priznanje, nagradu ili orden… da bi ublazila tugu koju alkoholom ne mozes jer ga ne pijes, da bi nekom rekla da i dalje tvoje misli i tvoje emocije ka njemu hrle. Ne shvatam cemu to, jer svoje emocije treba iskazati mnogo drugacije ili ih jednostavno napisati i ostaviti tajno zakljucane.

Ne, nije ovo moje sada proseravanje i pisanje kako blogovanje vise ne razumem, jer su svi postali i suvise mracni i tamni da pozelim da vise ne svratim ni na jedan blog. Dok jedni pisu svoje ljubavne patnje, drugi pisu o tome sta drugi pisu, treci se bave svojim profesionalnim umecima koji su njima interesantni a drugima se samo zeva, cetvrti lazu i sebe predstavljaju u drugacijem svetu, onom sto vide ili cuju, peti… sta ja zapravo zelim da citam? Ne znam ni sam, mozda realnost za koju ni tada ne bih znao da li je istina jer kao sto si napisala ispod povrsine i redova krijemo se mi u onom pravom i istinitom svetlu.

Citiram tvoje reci iz jednog od postova: “Sa jednog opšte prihvaćenog socijalnog stanovišta blogovi su ogledalo onoga što smo mi i u realnom svetu, samo olakšano za fizičku dimenziju koja nam u realnom svetu omogućava život,…” - ko je dao ovu opste prihvacenu definiciju? Oni koji smatraju da blogovi nas cine srecnim ili oni koji smatraju da blogovi nam pomazu da olaksamo svoju emotivnu dimenziju. Blogovi jesu ogledalo, to je tacno, ali kakvo? Neki blogovi su iskrivljena ogledala, koja nas uvecavaju ili izduzuju u zavisnosti od toga kakvi zelimo da budemo. Retko se nadju blogovi koji su iskreni.

Dosadno mi je moram priznati, jer sada svaku svoju misao pisem, jebi ga, slep sam prilikom kucanja, ne umem da kontrolisem svoje prste koji po tastaturi neumorno ispisuju svaku moju glupu ili pametnu misao. Shvati ovo sve gore kao reakciju koju sam imao tokom celog danasnjeg dana. Mozda nisam dobio onu stvar od devojke, mozda mi nije dala jer je boli glava, pa sam suvise besan i sada svoj bes iskaljavam na tvom blog-u jer moj nemam, glup sam da ga kreiram. Ili mozda mi je neko devojku bez njene volje oteo i proglasio je svojom. Ma jebe mi se i za nju i za sve vise.

Jedino sto sam mogao i hteo da razumem iz ovog posta je sledece: “I jebeni senzacionalizam u mojim tekstovima, kao da sam u osvajačkim pohodima, kao da je svaka rečenica klopka u koju ću jedino ja pre ili kasnije upasti, kao da ću u vražiju mater dobiti nešto sa tim.” - kako sam razumeo ovu recenicu, to je tesko pitanje, na koje bih mogao da pisem jos najmanje deset minuta.

Jednom sam negde napisao sledece nekome: Uzmi sat, prisloni ga na uvo, cuj otkucaje, cuces i kako zivot prolazi. sekundi otkucavaju, minuti prolaze, a taj jebeni trag vremena ostaje urezan na nama. Svako treba imati svoj zivot. Kad shvatimo da smo svo vreme ovog sveta izgubili zarad necega sto se zove jebanje u zdrav mozak, kasno ce biti i svoju gresku mozda i necemo uspeti da ispravimo, jer odavno su sekunde svoju pricu u nasem zivotu ispisale.

Ako taj neko nece ili ne zeli da razume tvoje emocije, tvoju ljubav, onda gubis ti, jer mozda neko drugi tvoju ljubav prizeljkuje i zna da ceni, a ti to neces da vidis, ili mislis da svi oni oko tebe drugi dobijaju dovoljno paznje i ljubavi.

Oprosti mi na ovom dugom komentaru, sebi sam dopustio da ga ispisem kao podclanak tvog clanka. Izbrisati ga lako mozes, ja ga urediti vise ne mogu, a i ne znam sta sam sve ispisao. Mozda je to sve u afektu nekog neobjasnjivog besa, neke nemoci da ucinis nesto sto i da mogu znam da ne bi imalo efekta, jer sam nemocan. Da je ljubav u pitanju lako bi mi bilo, znao bih da je resim, ovako samo mogu da se nerviram i svoje zivce gubim zarad budala. Zato sam i besan, jer je tebi ipak lako, ti mozes sve to okoncati, pozvati, razgovarati, saznati i znati na cemu si ili je prihvacena ili je odbijena tvoja ljubav.

Edit: posle 1 sata

Razmisljao sam da li da objavim ovaj gore deo komentara, mozda budes shvatila suvise ozbiljno ili se uvredis pa me proglasis nepozeljnim gostom. Ipak cu ga poslati i stacu iza svake svoje ispisane reci, necu ni jednu brisati, ali cu samo dodati da ma kakvi tvoji postovi bili i kako ih god kategorizovala i svrstavala u razne kategorije, ja ih smatram veoma vrednim i cenim tvoje pisanje. Mozda se i zato vracam na tvoj blog svaki put iznova, ocekujuci nesto novo, nesto sto ces imenovati i dati mu oblik i demenziju. Desetine stranica su do sada ispisane tvoje knjige, knjige koja nosi naziv tvog blog-a, mada bih je ja imenovao kao “Smisao noci”, ali ko sam ja da imenujem bilo sta? I nakon toliko ispisanih stranica ja jos uvek stojim na prvoj na kojoj pise: “A sta sam ja? Tek malen plamen, sto velikom ognju u susret hita” (I.Andric).

Puno pozdrava

P.S. Sta je ucinjeno, ucinjeno je. Nekad moramo prihvatiti realnost ma kakva ona surova bila.

Kad tad, u zivotu - mora se doci do neke jednostavnosti.Lakoce.Prave stvari ne traze tolike lavirinte, pitanja, dileme, patnje, bol. A svi mi bi, da se osetimo zivima, da volimo, da stvaramo, da osciliramo izmedju zanosa i bola…da ispoljimo, iznesemo, saopstimo, damo vrednost i znacaj svemu sto nas intrigira.Zato, pristajemo na pogresne ljude, svakakve ideologije, razne rituale, utvrdjene modele.To je tako. Nema opiranja.

Niko nije odgovoran za tudja osecanja. Odgovornost moze biti jedino u pravcu: ne zelim da te povredjujem.
Mi nekad povredjujemo druge i samim tim- sto smo ono sto jesmo. I nekad bivamo povredjeni- samo zato sto su drugi ono sto jesu.
Bol i patnju, definitivno biramo.Nekad sasvim instinktivno,gotovo na slepo.Nekad i svesno.
I dok ne dodje momenat , kada je to izvuklo iz nas sve reci, suze, osmehe,konflikte - dok god nam se i dalje “voli” i dok god nas i dalje “mami”-ne treba se opirati. Vec pristajati.

Ne pristajemo,samo kad znamo, kad tako zelimo i kad su nam stvari jasne.

A to se , jednom i desi.

Pozdrav!

Pazi ovako, jednostavno je. Život se živi, pružiš ruke i uzmeš, život, ljubav i druge. Ako se nešto od toga izmakne i ode, ti se okreneš na drugu stranu i odeš i ti. Ljudski je i omogućava nam da živimo i dišemo, a ne da čekamo uzalud. Pokreneš se i snagu koju potrošis na tekstove iskorištis za zivljenje.

Dobra je ta romatična drama -nootebook, ali bajkovita. Ljubavi za vjek i vjekova su retkost.

P.s necu replicirati na komentare komentatora, dobih packe proslog puta :-))

Pišem ja i dalje, samo ne na nekim mestima…. Krajnje je vreme da kao i mnogi drugi, kao i ti, lepo uzmem jedan domen:)

~Obi~
ne bih znala odgovor na to tvoje pitanje. Utehe radi i meni se desava. Da ostanem nema kad sutradan procitam sta sam napisala. Moguce ne iz istih razloga kao i ti. Ne, znam, zaista.

~iskraart~
ni ja se ne slazem, sto se iz prilozenog vidi. Pitam se, ponekad, da li je to pametno. Prosto zato sto se nekad ljudi uplase preterane otvorenosti i iskrenosti. Nekad i ne znaju sta bi sa tim.

~I2U~
Trebalo mi je dosta vremena da procitam tvoj kometar.
I hajde sad da ja opet ne budem, namcor koji ce na svaki tvoj komentar da da neki ironicno hladni odgovor pa da ti temeljno odgovorim na ovu tvoju pisaniju. Prvo zato sto ja volim one koji komentarisu (volim naravno i one koje citaju, a koji ne ostave komentar) i onda kad mi komentar ne prija i onda kad ga ne razumem i onda kad mi je taman potaman.

Prvo, ukrstene reci jesu. Smisla imaju svakako. Bez veze mi je da pisem besmislene stvari. E sad sto pojam smisla i besmisla nije na istim meridijanima kod tebe i kod mene to je drugo pitanje.

Zao mi je sto si bio besan, okolnosti u nasoj zemlji jesu porazavajuce, ali ja nekako volim da se udaljim od toga, kad ne mogu da promenim. Nekad ne mogu ni da ucestvujem. Niti zelim. I redovno stavljam licno ispred opsteg. Tako da o situaciji u nasoj zemlji necu ni pisati. Nisam politicki analiticar.
Pisem jel volim da pisem. Pisem kad ne mogu da ispricam. Pisem jer mi bude lakse posle toga. Verovatno mi i treba publika, kad ne pisem u wordu i cuvam na hard disku. Jelte. Ostavim otvorena vrata pa neko onda i zaviri ili procita. Ili uporno slaze kockice kao ti. Ako nista drugo valjda ti je bar zabavno.
Neki od odgovora na postavljeno ne postavljena pitanja:
Opste prihvacenu definicuju na temu blogova i blogosfere, sazela ja, a cula na raznim mestima.

Jednom sam negde napisao sledece nekome: Uzmi sat, prisloni ga na uvo, cuj otkucaje, cuces i kako zivot prolazi. sekundi otkucavaju, minuti prolaze, a taj jebeni trag vremena ostaje urezan na nama. Svako treba imati svoj zivot. Kad shvatimo da smo svo vreme ovog sveta izgubili zarad necega sto se zove jebanje u zdrav mozak, kasno ce biti i svoju gresku mozda i necemo uspeti da ispravimo, jer odavno su sekunde svoju pricu u nasem zivotu ispisale.

Slazem se, ali ostaje pitanje na sta se odnosi jebanje u zdrav mozak u tvom ‘izlaganju’ pa da se ne proyivam preko reda i odgovaram gluposti…

Ako taj neko nece ili ne zeli da razume tvoje emocije, tvoju ljubav, onda gubis ti, jer mozda neko drugi tvoju ljubav prizeljkuje i zna da ceni, a ti to neces da vidis, ili mislis da svi oni oko tebe drugi dobijaju dovoljno paznje i ljubavi.

Da, taj neko razume.

I da, dobijam odgovore.

Svaka reakcija je rekacija. Izostanak reakacije je takodje reakacija.I cutanje je reakacija. Ili odgovor. Ovo sad generalno, ne u konkretnom slucaju.
Otezavam ti slaganje kockica. Nisam sigurna koji se motivi kriju iz toga. Moguce da se ne kriju, ali meni poznati nisu. Tvoji, motivi, jel.

~Preludes~

Prave stvari ne traze tolike lavirinte, pitanja, dileme, patnje, bol.

Lepo zvuci, ali nije uvek istinito i primenjivo. Zasto tako mislim…zato sto stoji i ona druga stvar, nekad za prave stvari moramo da cekamo ili moramo da se borimo. Nekad i zrtvujemo. Nekako ne mislim da sva sreca pada sa neba i da sve ide kao po loju.

Niko nije odgovoran za tudja osecanja. Odgovornost moze biti jedino u pravcu: ne zelim da te povredjujem.

Ta odgovornost, ne zelim da te povredjujem je u redu samo dok se ne predje izvesna granica. I dok je ta odgovornost pravo stanje stvari.Nikako sa ,…Ja moram da te lazem. Ili moram da nisam ono sto jesam. Ili moram da precutim ili moram sve to sto ne bih samo da ne bi povredio. Nekoga.

~M.~
jeste jednostavno je, ali to neiskljucuje da se saceka ta tacka, ta pruzis ruke i uzmes. Ili ona druga, okrenes i odes ako se nesto izmakne.
Stvar perspektive. Ili komplikovanosti.

Da, film notebook je romanticna drama, a vi muskarci ste operisani od romantike. Vecina.

Nisu bile packe, samo pitanje ili konstatacija, koliko me secanje sluzi.

~Galadriel~
vreme ti je za novi samostalni domen, ne mozete covek ovako ‘pohvatati’

"E sad sto pojam smisla i besmisla nije na istim meridijanima kod tebe i kod mene to je drugo pitanje."

Da li se ovo odnosilo uopsteno ili samo po pitanju ovog post-a? Da li sam ja kojim slucajem rekao da Vi pisete besmislene stvari? Samo sam konstatovao da je ovaj post koji ste nazvali crosswords kao i ukrstene reci - da postoje delovi koji su krajnje dvosmisleni, ali… ipak cu poslusati Vas stav da ni Vi ni ja nismo na istim meridijanima, a da li smo na istim uporednicima ako vec nismo na istim meridijanima.

Svako ima svoj stav prema necemu, takodje podrzavam i Vas stav:

"I redovno stavljam licno ispred opsteg".

mozda bih trebalo i ja da krenem da primenjujem to, jer kao sto narod kaze: "Ko nije za sebe, nije ni za drugoga".

"…na sta se odnosi jebanje u zdrav mozak u tvom ‘izlaganju’ pa da se ne proyivam preko reda i odgovaram gluposti…"

Mozda sam previse bio slobodan i koristio se laickim zargonom ulice, ali to je trebalo da znaci: pokusavanje da se igra na pogresnu kartu.
Drago mi je sto Vase pisanje ima efekat, sto prenosi odgovarajucu poruku i sto postoji reakcija od strane onoga ko je primio poruku. Mada se ne mogu sloziti da se pod reakcijom moze smatrati i cutanje, jer cutanje je nesto sto niti potvrdjuje niti osporava neku cinjenicu ili ucinjenu radnju. Ali posto ste se ogradili od toga i generalizovali pojam, nadam se da Vi niste dobili odgovor ili reakciju - cutanje.

Ne, ne otezavate mi slaganje kockica, jer sam Vam dva puta rekao da je to slagalica (puzzle). Salim se, samo sam tako napisao kada sam isto to i napisao u prethodnim komentarima. Svakako da je tesko izvuci i zakljuciti kome upucujete vase clanke. Oni i te kako dobro iscenirani i napisani, mogu se odnositi generalno na svakog ili nikog. Ali,… kao sto rekoh, impresionira me Vase pisanje.

Srdacan pozdrav od vaseg vernog citaoca.

” Nekad za prave stvari moramo da cekamo ili moramo da se laboring. Nekad i zrtvujemo. Nekako ne mislim da sva sreca panda sa neba i da sve ide kao po loju”.

Uh..ja slabo razumem pojam zrtve. Zrtva bi trebala da bude dobrovoljno odricanje u sluzbi nekog viseg zahteva i cilja.Zrtva za umetnost, za pronalazenje puta, za kreaciju..to mi je nekako jasno. Ali kako to zrtva za coveka , pa jos u ime nas i ljubavi?
Ja ne mogu od drugoga da trazim nesto sto on ne ume, ne moze ili ne zeli da pruzi. Ako zeli-onda mi to sigurno osecamo i znamo. Ako ne moze - onda to postujemo. Ako ne zeli-onda smo sa pogresnom osobom.

Nazalost, u ljudima je uvek mesavina svega, pa se odtud, svi mi nadamo i skloniji smo veri nego sumnji.

Na neki cudan nacin, to bi se cak moglo nazvati-i dobrim.

A ja sad vise uopste ne znam ni koja je tema, ni sta tacno hocu da kazem, pa prestajem.

Pozdrav!

ne mogu uvek reci da sve razumem sto napises, ali mislim da razumem da osecanja sto te ponesu, sva ta pitanja, sa ili bez odgovora , sto se non stop radjaju u glavi , i traze svoj put do unistenja ili resenja… pozz!

kasnim, radim, nerviram se, pa me i nema, ali bas ovaj film sam nedavno (ponovo) gledala i sva sam se ranjanjavila. bljak. vidim muce te neke stvari. desava se. nekima cesce nego nekim drugima. kazu da je sve to za ljude. mozda je onda i za coveke. mozda biseri nisu na niski…