Igra reči ili nemam više vremena
Bajke imaju boju purpura. Uvek se čekaju. Ponekad se pretvore u stvarnost i strast. Potonu u povredjenost, komplikovanost, ishitrenost i plitkomunost. Nastave se odlascima, srubljeni ponosom i uzaludnošću.
Obrisano.
Nastavak ponekad izgleda kao smišljanje, provociranje i izrodi pitanja na koja dobijete: ćutanje. Ili Da. Ili Ne. Ili Možda. Ne znam, biće da neki ljudi teško koriste..Priloge. Predloge. Subjekat. Objekat. Imenice. Zamenice. Prideve. Brojeve.
Obrisano.
Stvari se nazivaju. I ljudi se odazivaju na svoja imena. Neki i na neka tepanja. Gola istina i suva iskrenost je teško ostvarljiva. Možda nedostižna za jedan bedni ljudski vek.
Obrisano.
Onda nema druge do bahatog razbijanje iluzije. U zasadi iz drugog ugla, bez slutnje da okončate, razgovore, budjenjenja , strah i nedorečeno. Bezočno brisanje. U nizu. Kao rezanje, makazama, nožem ili skalperom.
Obrisano.
Ponekad se ipak desi Osmeh. I Nanizane perle. Sve je jednostavno kad neko hoće. I sve muka kad neće.
~~~
Nastavi besmislen niz……
~~~
Ili ništa nije tako bez smisla, kako ti se na prvi pogled može dojmiti.
Ili pametnije je ne praviti ukrštenice i zagonetke.
Ili u životu se ne igraju asocijacije.
Ne bori se sa vetrenjačama.
Ne izmišljaju se prepreke.
Moralne norme.
Pusta opravdanja.
Za strah.
Za obrisano.
Za nesigurnost.
Za neću.
Za ne mogu.
Za ne volim te.
Za kukavičluk.
I nedojebanost.
Ima milion malih i velikih stvari koje treba da spakujem. Neke u prošlost. Neke u sadašnjost. Neke u budućnost.
I sve one više neće da čekaju da mene prodje bol u nogama, od trčanja. Bol u glavi od smišljanja, pospanost od ne spavanja.
Otišla sam.
Ili nemam više vremena.
“Igra reči ili nemam više vremena”