U prolazu

Ulica je bila krcata ljudi. Kao u neka stara dobra vreme novogodišnjih vašara. Dele valjda nešto besplatno. Moraću da se raspitam. Ne možeš proći kroz narod koji vuče neke kesetine, a minus napolju. Prošlo i vreme drugog dnevnika. Kuda ide ovaj čudni svet. Zavirih u dve tri kese, onako u prolazu, neukusno. Južno voće, uglavnom. Sezona mu valjda, zima je, a i glupi valentajn dej. Sv Trifun, yelte. No, pošto sam ja poznata po patetici u kojoj gušim narod oko sebe, toliko da mi lako prilepljuju etiketu luzer, preskočiću razmišljanje na ovu temu. Za sad.

Vitamine, sam kupila, dobro. Dugmiće takodje. Bila u menjačnici. Još mleko, cigarete i to bi bilo to. Umotah se jače u šal. Onaj beli što svakodnevno vučem sa sobom kad god napolju zagudi i ubrzah korak. Nemili mi se više da se šetam. Mrak je. To je uvek opasno.

Ooooo, lepoto!

Naleteo je na mene, tako silno da sam mislila da će me srušiti. Trgla sam se iz svojih glupavih razmišljanja i pogledala ga. Nisam ga videla skoro godinu dana. Nije se promenio, još uvek neki klinački šeretski osmeh, kratko ošišana kosa, poluneobrijan sa ridjom bradom i ludim sjajem u zelenim očima.

Otkud ti? Uplašio si me.

Zbunjeno sam odgovorila. Nisam očekivala da ću ga sresti. Ni njega, ni bilo koga drugo. Nije mi ni bilo večeras do susreta, ni sa kim.

Otkud ti je bolje pitanje. Nigde te nema. Baš se prijatno iznenadih kad te videh.

Ma, daj, zaboravio si i da postojim.

Nasmejala sam se. Sresti nekog koga dugo niste, a znate da možete da komunicirate kao da ste se juče sreli uvek izmami osmeh.

Ne, ja ne zaboravljam. Tebe, ne, ali ti mene otkačinješ svaki put kad ti pošaljem sms, pa rekoh da ne smetam više.

Pogledala sam ga. Uozbiljio se. Trljao dlanovima jedan od drugi da ih ugreje i gledao me.

Hajde, nemoj da si na kraj srca. Ne bih ja tebe nikad otkačila.

Pokušala sam da se našalim, a znala sam da je baš tako kao što što je rekao.

Ma, znam, ne bi ti mene….cccc Ili bi ti mene nekako, kako da ne. U mojim snovima.

Smišljala sam u sekundi kako da krenem razgovor o nečemu drugom , a da se ne zavučem u glupavu priču koja neće odvesti nikud.

Ne vidjam nikoga od starog društva sa posla, ti? Kako ti je na poslu, imaš li neki novi trač ?

Od decembra više nisam tamo. Prešao sam u novu firmu. Radim video nadzor, kontrolu pristupanja i slično. Nije loše, ali i dalje tražim nešto bolje, plata nije za hvaliti se. No, malo je opuštenije, ne radim vikende, niti svaki dan po ceo dan. U staru firmu svratim ponekad. Gde tamo da se nešto menja. Sve isto.

Sad je već bio ozbiljan, onako neka glupa ista priča mnogih koje sretnem, na temu posla plate i življenja. Nastavila sam sa pitanjima:

Kako ti je familija? Bebac?

Dobro su. Bebac skoro pa više nije bebac, ima godinu dana. Kako su tvoji? Kako si ti?

Moji su dobro. Kod mene sve nepromenjeno. Klasika. Sad sam zdrava, sve ono što me je mučilo prošle godine prošlo je.

Onda sam na njegovom licu videla iskren radostan titraj, od srca. Kad na nekom licu vidite da se raduje jer je vama dobro.

Prošlo? Odlično!!! baš mi je drago što to čujem, iako nisi baš htela da mi kažeš šta ti je bilo, iako misliš da ja ne mislim na tebe…

Ne volim da pričam o tome. Nekako svoje muke grcam sama. Zato nisam pričala, pomislila sam u sebi, a njemu samo odgovorila:

Bilo je svašta, sve muka na muku, hebote. Sve mi je preselo, bila neka luda godina. Po pitanju zdravlja najgora u mom životu. Al’ nema veze…

Tako si i zvučala.

Tako je i bilo.

Pomirljivo sam promrljala i počela da prevrćem po svojoj torbi i cupkam od hladnoće.

Video sam samo da pišeš na blogu, ali nisam baš nikako mogao da shvatim šta i kako ti se baš dešava. Ti i tvoje pisanje, uvek ti je bilo lek za sve. Nešto sam pre nove godine preturao po kući kod mojih, tražio nešto i našao NEŠTO, jednu tvoju davnu priču.

Ja i moje priče. Neke davne. Ko zna kad pisane. Nemam ih. Nisam očekivala da je ima. Samo sam tupavo pitala:

Nisi bacio?

Nisam niti ću baciti. One na blogu liče na tebe, da. Ne znam zašto, uglavnom u zadnjih par godina zaboravljam svašta, ali sećam se toliko toga od ….tebe…Valjda mi je ostalo u nekom beckapu malog mozga, negde tamo, malo zatamni, ali nikad ne izbledi.

Eh…

Svakako da sam rešila da patetiku u širokom luku obilazim. Lupnula sam novo pitanje, smisljajuči način kako da odem.

Kako ti je sestra? Kako njen klinac?

Odlično je. Znaš ti nju. Luda. E, da, ne znam dal’ sam ti rekao sad ima dvoje dece. Tako da deca na sve strane, a mi matori. Trebali bi dok još možemo da uživamo.

E, čekaj bre, kako ko je ovde mator. Dal’ si zaboravio da sam devet godina starija od tebe.

Sad sam već počela da se smejem. Uvek smo se zezali na račun tih glupih godina. I koje kome šta i u ime čega.

Meni tvoje godine nikad nisu bile važne.

A šta ti je bilo važno?

Ti.

E, dobro čekaj sad, aman. Ti si oženjen čovek. Da li sam ti rekla da dobro razmisliš pre nego što se oženiš? Da li znaš koliko puta sam ti to rekla? Da li se sećaš da sam ti rekla da je pravo samo ako je neko potreban i dovoljan. Aman. Ne nerviraj me. Ne budi kao većina nezadovoljnika koja tako provede život.

Dobro de, ne ljuti se. Sve si rekla. Nego kad ćemo na kafu, onako neobavezno. Prijateljski. Odmah da se ogradim, pošto ti sve moje pozive shvatiš pogrešno.

Dobro, de, možemo na kafu, jednom. Nije sporno… Tvoje pozive uvek shvatim kako treba, znaš ti to, a znaš i zašto ne mogu da odgovorim na njih.

Ne. Ne shvatiš. Nije sad da se branim. Samo moj poziv je jedno….a moje želje, e to je drugo.

Počeo je da me nervira. Nisam mogla i nisam odolela, da na njegove prozivke oćutim, kao do sad.

Tvoje su želje uvek širokog spektra i nikad nisam samo ja u njima.

Ne, mico, moja želja prema tebi nikad nije bila i nije ni sad ista kao i prema ostalima- jer ti nikad za deset godina nisi bila u istom kao svi ostali. I nikad nećeš biti. No, znam, da te iritira ta priča i da zbog nje svaki put pobegneš i nikad ne dodješ da se vidimo, makar na tri minuta i na glupu kafu.

Ili bolje da ti spomenem da svi tvoji bivši isto govore kao i ja? Ili bi možda bilo praktično da tvoje buduće upozoriš da ljudi znaju šta ih čeka.

Baš si vickast. Moram da idem, sad.

Hajde, broj je isti, još uvek, javi se kad budeš raspoložena.

Okrenula sam mahnula i napravila korak da krenem, shvativši da sam se smrzla bez rukavica, da drhtim i da je minus pet napolju. Pre nego što sa, uspela da krenem, uhvatio me je za ruku i rekao:

E, dobre su ti čizme. Heh. Nisam to hteo…Zapravo…Slagala si me. Nije sve isto kod tebe i sve klasika. Ima nešto što si mi prećutala. Vidim to u trzaju oko tvojih usana dok pokušavaš da se nasmeješ.

Izvukla sam ruku, rekla jedno glasno ćao i otišla. Ubrzala sam korak. Pogledala na sat. Bože, kao da se stalno negde žurim. Setila sam se rečenica iz jednog maila koji sam dobila, pre , mesec dva, recimo, od nekoga ko mi nije prijatelj, nije ni neprijatelj, kad bolje razmislim. Ne znam šta mi je. Neko čiji se život okrznuo o moj, u prolazu i ne direktno nego nekako posredno.

Čudno kako mi baš to pade sad napamet. Napisala je nešto što bi ovako trebalo da zvuči:

Iste reči od različitih ljudi ne znače isto, ne merimo ih isto…. I…još valja ovako….Mislim da je život suvise kratak da bi pokušavali da u nekome tražimo duboko skrivene vrednosti.

Zašto mi je baš to, baš večeras, palo na pamet? Ne znam. Verovatno nije ni bitno. Ionako o ovome uopšte nisam htela da pišem. To vam dodje kao sledeća relacija, banalizovana doduše ali relacija: Ja sam danas dobila sedmicu na lotou, ali svakako taj podatak nisam htela da podelim sa vama.

Razlika izmedju sanjati, želeti, hteti i uraditi…

Povlačeći se u svoju povredjenost, te noći sam upoznala sumnju. Imala je velike tamne duboke oči bez dna i zvala me k sebi. Jetko, proračunato, nečujno, hodala po mojim mislima i mojim snovima, gazeći moj život i moje odluke i gurajući ih u naučeno, odmereno, razumno. Želela sam da pobegnem u mesto kome ime ne znam, ni oblik takodje, a znala sam da za bekstvo hrabrosti nemam.
Kroz urlik koji se ne čuje tražila sam prisnost i bliskost. Tvoju. Sa rečima ili bez njih. Kroz grlo mi je nadira neiskorišćen, neprepoznatljiv glas. Kao da sam počela da se delim i kao da je jedna ja tonula, a druga pokušavala da funkcioniše i bude normalna. Te noći sam počela da se udvajam, nastavljajući sama sa sobom da vodim bezimenu innfatilnu igru reči.

Ovoga puta nije bilo ogledalo. Srušio se stakleni zid. Bez eksplozije, čuo se samo besramni prasak. Ne, nisam plakala. Veruj mi. Ti znaš da nikad ne plačem, kao što znaš da ništa emotivno ne merim. Ni onda kad zabrljam i osećam se bezveze. Ne plačem ni sad, samo su mi obrazi otekli od spavanja, a da spavala nisam; samo mi je telo lomno od silne utrošene snage, da ne kažem, da ne prećutim, da ne molim, ne borim se bez pokrića. Steže u grudima i neće napolje i svako jutro kad ustanem nadam se biće bolje i svako veče pred spavanje znam da nije popustilo. I da trudim se da napišem da shvatiš…ali mi ne ide. Trudim se da pisanjem opravdam svoje postojanje i pisanjem napišem ono što ne umem i ne mogu da ti kažem. I da bar nešto u mom životu ima cilj. I svrhu. I posledice.

Ako si ikada drhtao poput mene u noćima, od nemira, bez dodira, razumećeš. Ako si bežao kao ja, u spavanje, snove, obične dane, izmišljene ili neizmišljenje poslove, shvaticeš. Ako su te lomile moralne, ljudske, racionalne i druge dileme, videću. Ako si me kao ostavio jer sam i ja kao tebe, možda se i sruši. Ako lomiš prste i gutaš suze i trudiš se da budeš jak da zgaziš želje i srušiš čežnju, da niko ne vidi jer niko ne bi razumeo i niko ne bi shvatio ni težinu, ni veličinu, ni sastav, ni sadržaj ni svaku moju koja se uklapa u svaku tvoju i ono što jesmo ali se ne vidi , onda ti je jasno o čemu pišem.

Gutala sam oklope od slonove kosti, koračajući uzbrdo zadihana i iznemogla. I uvek bila umorna. Od sebe. Od komplikovanosti. Od želje da nekom bude lako da to vidi i izravnja, malim pokretom ruke i da ne bude jalovo. Hiljadu puta sam se prespitivala, vagala, ludovala, ubedjivala sebe da sve samo u meni i da sam samo ja napravila tako veliko. I da samo meni tako jeste. Ne i tebi.

Mnogo puta sam pokušavala da razumem. Pa razumem kao, smirim se, obuzdam neman u duši, planiram, pa sutra ništa više ne razumem. Opet. I opet. Aveti se uvek vraćuju. Ne moraš da ih zoveš.

Trebalo je, možda, da shvatiš da nešto moraš da kažeš i kad nećeš. Ako sam ja mogla da razmem zašto nećeš, mogao si i ti zašto ja hoću. I nema to veze sa žrtvovanjem, sa imati i nemati, sa obećanjima, sa kulama i gradovima, samo sa onim što mi u stvari jesmo, bez da nas iko menja, lišeni svega onoga što smo stvorili. Rukama. Dušama.

Srušiću pola sveta, pregaziti četvrtinu Beograda, odjebaću svoje principe, ponos, racionalne i optimalne razloge, reći ću svima jebite se i ti nikad nećeši snositi odgovornost zbog mojih prejebavanja.

Mrzim te isto onoliko koliko te volim. Povredila sam te isto onoliko koliko i ti mene. Prećutala sam manje nego ti, progutala više od tebe, jer je mene bolelo sa svih strana.

Ne, ne prebacujem ti, ne zameram ti. Više ne vrištim, ne pitam i ne tražim. Samo čekam. Tako smo zatvorili krug. Jasno mi je da me nećeš razumeti i da ćeš pomisliti da sam u nekom afektnom stanju, ali nisam.

Ja sam u snu koji hoda. Na nogama su mi staklene cipele i obe su moje. I ne znam gde ću i da li ću njima ikud stići. Ovo je samo san. Znaš. Znam da ipak sve znaš.

edit: kad ovo budeš čitao po drugi put, nek bude noć. Ugasi sva svetla, izuj se, potpuno bosim nogama stani na gladak pod, parket ili pločice i pusti ovu muziku do kraja. Osetićeš kako trese i kako se ruši pod. Nije ovo gore slabost, nego snaga. Nije nemati, nego imati.

Ljudi govore

Biti voljen i voleti zahteva hrabrost da se izvesne vrednosti procenjuju kao najviša vrednost i da se učini skok i stavi sve na kocku zbog ove vrednosti.

Erih From, Umeće ljubavi

Postavljam suvišna pitanja i dajem pogrešne odgovore. Ne, postavljam pogrešna pitanja i dajem suvišne odgovore. Biće da ima i neka treća formulacija na relaciji pogrešna pitanja- pogrešni odgovori, ali ne mogu, sad, da je se setim. Sve sama radim, da bih se posle osećala bezeveze. Jel’ tako treba. Čisto kao dokaz da ne mogu biti drugačija nego komplikovana. Sve znam, sve osećam, verujem, iako znam da verovanje zahteva hrabrost, sposobnost da se preuzme rizik da se prihvati bol i razočarenje. Sve to kao post efekat, kad radim, živim i odlučujem suprotno od svojih želja. Gotovo uvek kad su istina i stvarnost kontradiktorni. Ta moja osobina da analiziram i onda kada je sve jasno je uporna kao mora. Ne da se iskoreniti. Ne može se ni falsifikovati, a nervira i druge i mene.

Trgla sam se. Četvrtak je. Pogledala sam na sat, bilo je deset i četrdeset pet. Kasno jutro. Ili skoro pa podne, kako god. Vaspitačica je ušla, sa kafom. Visoka plava, bujna žena, kasnih pedesetih, uvek nasmejana. Mesecima smo pričale nemuštim jezikom. Onda, pre mesec dana, uvele ritual kafenisanja i običnih priča koje su dovele do neobičnih podataka da, iako generacijski solidno daleko jedna od druge, imamo ista pitanja i slične odgovore. Na život. Na običan, svakodnevni život i na njegovu suštinu. Hebenu ljubav. Da smo u sličnim životnim dobima čitale iste knjige, volele ili proučavale iste kulture i bliske gradove.

Stavila je kafu na sto, nasmejala se (Bože, ume li ta žena nekad da skine osmeh sa lica). Taj ritual koji praktijujemo već skoro mesec dana, nije baš dobrovoljan i posledica je prohteva i zahteva moje razmažene gopodjice koja neće sama da ostane. Bedak. Ali u ovoj situaciji po mene koristan. Ne bih upoznala ženu. Ni ona mene. Što bi se u mom slučaju svakako moglo nazvati propust, jer u seriji upoznavanja i prepoznavanja sa ljudima koje sam srela poslednjih godinu dana, od povrataka iz Amerike, gotovo sve je izgledalo (ako izumem dva’tri divna primerka ljudskog roda) kao da je neko u moj život spustio gomilu ljudi koristići negativnu selekciju. Ne, ne pada mi na pamet da zbog tog glupavog sticaja okolnosti i mat pozicija spustim kriterijume. Neću. Može mi se.

Stolica na kojoj sam sedela je bila užasno neudobna. Male drvene stolice koje se koriste u vrtićima u zadnjih 20 godina. Valjda sam se zato vrpoljila i okretela ne bi li sebi olakšala muke tvrde neudobnosti. I ograničenja. Ispričala mi je svoju priču, svoj život, u par susreta i par sati, ničim izavana, kao da me poznaje godinama i kao da joj je priča o najintimnijim stvarima glatka kao voda dok klizi niz jezik.

Ona godinama radi sa decom i voli nezmerno svoj posao i decu. I deca nju. Muž joj je fin, naočit, obrazovan, gospodin što bi se reklo. Stara Beogradska porodica. Živeli su na Dedinju pre nego što su ih, neki, odande iseli u bedni stan stan u neki od blokova. Ne, ne voli ga. Htela je, davno, pre petnestak godina da se razvede. Odustala je. Zato što taj drugi nije bio bolji, samo drugačiji i zato što nije bila sigurna. U šta sigurna, nisam baš mogla da naslutim. Ima dva odrasla sina, oba preko dvadeset godina. Studiraju. Ne brzinom koju ona zahteva, ali dobro. Zadovoljna je, ali nije srećna. Pitala sam je da li misli da je ispravno postupila što je ostala, racionalno odlučivši da ne razbija porodicu, materijalnu i ostalu sigurnost za sebe i decu i što je to stavila kao viši cilj. Ili to drugo što je imala nije bila ljubav. Nije mi dala precizan odgovor. Videlo se da se i da dok priča o tome sve preispituje. Kao da je to nešto o čemu priča izvor teskobe i krivice koju krije iza tog zaraznog osmeha. Možda, zaista svako do nas nosi neku tajnu. Nečija je manja, nečija veća, dublja po smislu i važnija, nečija beznačajna, a nečija kao i da ne postoji. I kad bismo umeli tumačiti izraze ljudskog lica, stvarni, a skriveni smisao čovekovih reči i pokreta, ko zna šta bi sve otkrili. Znali bi smo sigurno više, bar nešto više, nego što znamo o čoveku i njegovima putevima i bespućima.

Ipak, preispitivanje toliko godina posle. Ne znam.Ta duboka analize. Neka tuga i nesigurnost. Nešto što nema imena. To me je malo uplašilo. Nekako sam mislila da se takve odluke ne smeju preispitivati toliko godina posle. Odćutala sam. Promrmljala sam, kao besmislenu utehu, da se ja ne kajem i ne prispitujem. To sumanuto i apsurdno radim pre nego sto odlučim. Preispitujem, vagam, odmeravam, racionalizujem, smaram, impulsivno bombardujem, ne bi li izazvala ekspolozije i lančane rekacije. U sebi i drugima. Onda odlučim. I jesam, odlučila, da i otišla, kad više nije bilo ljubavi. I krenula od nule. O, da verovatno bih to ponovo uradila, kad ne bih imala ljubav ili bi me ona zadesila na nekom drugom mestu. Hm, različitost viših ciljeva. Dešava se. Nije to nju činilo većom, ni mene manjom, ni obrnuto.

Graja dece je postala preglasna, kao opomena, da treba da prekinemo. Ustala sam polako, utrnulih nogu zamišljena i nekako glupavo zadovoljna.

Pre nego što ću da krenem, okrenula se prema meni, pocrvenela. Prilično neobično za ženu njenih godina. Zbunila se, rekla da se nada da neću pogrešno shvatiti, ali da joj je neobično drago što smo se upoznale i da je, eto, morala da mi pokloni jednu malu nesvakidašnju knjigu. Osmehnula sam se (a ja to jako retko radim), uzela knjigu i sve svoje što sam donela i povela sa sobom, otvorila vrata, osmehula se još jednom (ne znam šta mi bi), a ona me je, ovoga puta bez osmeha, upitala, tako tiho da sam jedva čula, znam li zašto neke ljubavi prestanu i koliko god očanjički želimo da ih vratimo to ne umemo i ne možemo. Kroz ciku i vrisku i smeh detinjstva koji se pleo oko mojih nogu, pogledala sam je, stisnula zube. Ne, nisam slegnula ramenima samo sam joj rekla da, nažalost, ne znam.

Mahnule smo jedna drugoj, saučesnički kao da smo otkrile nepoznate i lude zavere proizišle iz nedavno završenih izbora za novog predsednika voljene nam Srbije(valjda se to tako zove) iako smo iste prokomentarisale, ja nikako, a ona brižno i majčinski dobornomerno samo odmahnula na tu temu i rekla da je dobro što se vraćamo u Ameriku.

Knjigu sam otvorila na stepenicama, pročitala posvetu, koju iz ličnih i sebičnih razloga neću da otrkrijem i nasumice otvarala stranice. Više slika, nego teksta. Smešna je knjiga, taj nacrtani lik još smešniji, rekla je moja krezava gospodjica i nezainteresovano okrenula glavu, dok sam ja prstom zakačila samo jedan red ispod slike na kome je pisalo: “Stvari koje dolaze pravo iz srca ne moraju biti savršene”.
Promrljala sam više za sebe…ne znam da li je ovo baš knjiga za decu …i izašla iz dvorišta na ulicu neizmerno pospana i patetično pokazujući potrebu za različitošću i snovima na nekim drugim ulicama, nekog drugog grada. Probudila sam se, yesam, Beograd je, još uvek i nedelja popodne je.