Udarac tišine

Imam na skladištu 100 000 reči srpskog jeziku vezane u naizgled beskonačni lanac Gordijevim čvorom i 5 000 reči engleskog jezika nehotice razbacanih okolo. Ne mogu ništa sa njima. Siromašna sam, znam, ukoliko smem da prihvatim neproveren podatak da postoji 900 000 reči u engleskom jeziku i recimo pola milona manje u srpskom…. (neka me znalci srpskog ili engleskog jezika isprave ukoliko neko ima tačne podatke i ako je uopšte moguće utvrdi ukupan broj reči u jednom jeziku)…

Sa tom tonom reči trenutno, ne umem i ne mogu ništa, osim da napišem:

onima koji vide tišinu i koji smeju da je pravovremeno (ni prekasno, ni prerano) razbiju.

Opomena

Kad udahneš i spakuješ prethodan dan jer ponoć je odavno prošla, osećaš li moje hladne vlažne usne na donjem delu tvog stomaka? Dok se okrećeš u krevetu sa jedne na drugu stranu pokušavajući da zaspiš, žaleći se sebi samom na nemire, vrućinu, hladnoću ili nedostatak kisonika, bride li otisci mojih ruku na tvojim butinama? Žulja li te klečanje moje, pred tobom, dok sediš i dok su moji laktovi oslonjeni na tvoja kolena? Žnaš li da te nijedna druga takvog videla nije i da si samo takav moj i lep. I da ćeš biti.

Pleše moja kosa oko tvojih ruku. Bljeska kao munja, pred tvojim ogromnim očima. Izvijaju se moja ledja od tvoji dodira, ječe moja bedra za tobom. Prestajem, nestajem dok ruši se stvarnost u ponoru svetlog i toplog treperenja krvi. Ponor koji se ne da ni preći ni zaobići.

Nije davanje, nije uzimanje.

Ni andjeo, ni djavo. Samo ja. Svaka druga je(će) samo zamazati moje mirise, omekšati moje boje. O, da, učiniće ti se da ti je svejedno, dok shvatiš da ništa nije i neće uspeti da obriše. I da će, koliko god (ako i kako i koliko) me budeš imao, želja za mnom ostati nezadovoljena.

Dolaze dani i nedelje. Nejedanko će izgledati. Osvanuće neki razrok nakazan, nećeš mu znati imena i nećeš biti siguran da li je to uopšte pravi dan ili se samo noć poigrava sa tobom. Neprestano će žmirkati i oklevati. Nećeš imati šta da kažete, ni ti njemu ni on tebi. I tako će i uminuti, bez popodnevne svečanosti i dostojnog zalaska, nestaće kao da nije bio deo tvog života. U takvom danu zastani u podne, ugrizi se za unutrašnji deo donje usne, neću videti, procedi kroz zube, neću čuti, hebi se ………, jer šta mi drugo možeš…

….a ja ću sa odvratnom radošću i nemoćnom tugom priznati da reči potrebne nisu, kad nekoga voliš i osećaš i da nema velikih i presudnih odluka niti krupnih otkrića. Sva blaga su vidljiva.