Svetsko, a naše
Znate, možete da podignete maksimum 2000. Medjutim, mi ne radimo sa dolarima. Znate. Dolare možete da podignete samo u glavnoj filijali u Kralja Miliana ili da idete u Trezor na N. Beograd. Možete da podignete i evre ali vam je vrlo nepovoljna konverzija dolari~evro. Znate.
Idi. Što ne radite? Da li su infektivni? Dolari, mislim. Nešto se ne sećam da niste radili sa dolarima, kad sam iste u ovoj istoj filijali uplatila na svoj račun.
Tajac. Gospodin sa izgledom japija. Moćan vrlo. Trudi se. Kiseli osmeh :
PUNO hvala na razumevanju.
Jedva da sam uspela da progovorim:
MNOGO Vam hvala na informacijama.
Filijala u Kralja Milana, par sati kasnije. Ponavaljam pitanja. Sličan scenario. Slični i odgovori. Ona me je samo zblanuto pogledala i rekla da sa šefom mora da proveri koliko ima novca u trezoru, da vidi koliko mogu da mi isplate. Pitala me značajno da li sam zakazala podizanje gotovine i napomenula, sa podignutom levom obrvom ispod tone šminke, da se to obično radi dan unapred. Trebalo je to da znam. I znala sam, naravno. Brzo se vratila , ugurala jedva u nekakvu mašinu te novce za brojati. Šokirana, biće time što neko hoće da podigne svoj novac sa svog računa. Onako iznenada, da otima, bez najave. I to dolare. Narodni neprijtelj. Iz kojih mutnih radnji je sam došla do istih. Bruka. Javna. Sramota. Vratila mi moje krpice i identifikacione kartice i rekla:
Potpišite. Ovde. Evo. Uzmite. To je sve.
Gledala sam je, izbrojala do deset, da ne bi krenula sa pogrdnim i ogavnim izrazima nedoličnim za ovakvu ugladjenu svetsku banku, da ne bi popljuvala njen imerativ u ophodjenju sa mnom i sopštila joj:
Nije. Ja bih da zakažem podizanje ostatka novca sa svog računa, za sutra.
Jaooo, ne može sutra. Može za tri dana. Mi dobijamo novac iz glavnog trezora dva puta nedeljno, a baš sam malopre, sa šefom konstatovala da nemamo dovoljno da isplatimo u celosti sumu koju sad zahtevate. Ako baš morate da uzmete novac možete da probate u glavnom trezoru , ne sutra, ali u sredu. Ako vam je toliko hitno. Glavni trezor je na Novom Beogradu.
Mislim da mi ne bi pomoglo ni brojanje do sto. Hebo kulturu i fino vaspitanje.
Zahtevam?Ako baš moram? Ako mi je hitno? A gde gori? Alo devojko, ženo, majko, gospodjo, gospodjice…Ništa od svega toga. Samo hoću da podignem novac sa svog računa. Odmah. Znači, ako mogu, kod šefa. Da podignem sve što imate u trezoru. S obzirom da nemate ni onoliko koliko ja imam na računu. Onda sve što imate, jel…Odmah.
Bilo mi je malo žao, dok je užurbano šefu objašnjavala, zbunjena, preneražena. Nije njoj lako, raditi sa strankama. Nekulturnim. Ima svakakvih neurotičnih. Histeričnih. Svašta traže. Zahtevaju. Smaraju.
Šef je neki polufičfirić. Sa odličnim cipelama. Iskvarcovan. Sa preteranom količinom gela u kosi. Prvo je odmerio kako sam obučena. I kakve su mi gilje. I tašnu je zagledao. I da l’ imam burmu. Skoro pa smem da tvrdim da je buljuio u moje ruke. I noge. Majstor. Profajler. Brzopogledni.
Bio je prilično uštogljen u ophodjenju sa mnom. Ni traga od one preterane ljubaznosti koju je ispoljio prema sredovečnom bračnom paru, koji je došao zarad popunjavnjavanja beskranjog niza papira, a sve u svrhu podizanja gotovinskog kredita. Sa kamatnom stopom 8,2 odsto godišnje. Extra povoljno. Stvarno. Kamata koju sam ja dobila na svoju novac na svom računu u istoj banci je 0.00008 posto godišnje. Ko ume nek računa. Ja nisam imala želje da se bavim tom matematikom.
Nekako smo se usaglasili. Šef i ja. Uz malo negodovanja. I njegovog i mog. Ispazniću trezor. Jadni oni. Kao da podižem pola milona. Strahota. Saosećam. Ostatak, jel’, pošto nemaju dovoljno, ipak u četvrtak. Žao mu je što sam se iznervirala. E baš vala, žao je i meni. Vidimo se u četvrtak.
Na žalost. Čini mi se obostranu.
One dolare zelene ko da su izasli sa pola puta za recikliranje, u opste nemaju sarma, ruzni su, oni njihovi glavati predsednici u onim okruglim ogledalima izgledaju kao monalize iz doba Jure, … ma jednom recju mostovi na sarenim evricima su sto puta bolji od ruznih tamnozelenih, smrdljivih dolara.
“Svetsko, a naše”