Taj mir koji nadolazi u talasima, šušteći, ponirući, obavijajući me…

Taj osećaj koji ostavlja osmeh na licu i komentare prolaznika, sijaš, danas…

Taj spokoj koji guši moju potrebu za pitanjima…

To rešenje sa samom sobom…

Ta nada koja je sigurna i koliko god da je neizvesna izvesno donosi…

Te tri boje u horizontalnom nizu, crno, crveno, žuto…

Ta želja u trenutku, ni iz čega, za svakim pedljom tvoje kože…

Ta čelična sigurnost, bez validnih argumenata, da neko sutra donosi ono što čekam…

Ta snaga koja se podigla zajedno sa muljem sa dna duše, usled udarca rebrima u oštro tvrdo drvo stola pri padu na ledja…

To zvučno, šuštvo od nekud odbeglo koje me probudi i vrati iz melanholičnih lutanja…

To pritajeno, moćno ćutanje, posle frke, koje stvara veru da je ipak, To nesalomivo…

Da li su svi redovi kojima pokušavam to da opišem ovako besmisleno, nedorečeno neshvatljivi?

I baš me briga kako se to zove…noćas, neću misliti o tome….