Praznine postoje. Saplićem se o njih, svakoga jutra, mamurna, lenja, mrzovoljna, usporena, bez pokušaja da današnji dan učinim boljim. Drugačijim. Svi planovi od sinoć ostali su u snu. Neće da se probude.

Pitam se svakog jutra, dok mlaka kafa klizi niz osušeno grlo, da li bi isunjenje tih praznina onim što trenutno želim napravilo samo novi razmak za neke druge praznine. Kao krug. Opisan isprekidanom tankom linijom sa težnjom da svaki prekid postane ili već jeste, rupa. I tako u beskraj. Do sledećeg jutra.