Poslednja vrata
Lupilo je. Škripalo. Ni sa čim se nije dalo zaustaviti. Da sam uspela da koraknem kroz tešku, lepljivu vodu, isprepletanu paučinom ne bih uspela da ih zadržim. Ona su se zatvorila uz tresak, ciku i zvonjavu koja je mirisala na jauk. Pre nego što će se zatvoriti pustila su u mračnu tamnu prostoriju poslednju nit svetlosti koji se stropoštao pred moje noge i ugasio besramno i tužno. Ostao je u tihoj promrzloj dalekoj svetlosti uski hodnik sa hiljadu vrata, čiji su zidovi dugo i nesebično pritiskali moje slepočnice, sužavali svest i remetili san. Muka duha. Trulež besmisla, koraci odrastanja. Izmišljeni i stvarni. Tudji i moj život.
Iza poslednjih zatvorenih vrata zakopčala sam poslednje dugme na košulji i sa njim zakopčala i ideje o pogrešnosti i ispravnosti. Izdaji i samouništenju. Na kraju krajeva, sve su to lažna saučesništva, privid, jer uvek ostajemo sami sa sobom u hodnicima traganja i koliko god nam se činilo da tudji životi i sudbine zavise od nas, samo nam se čini. Nekad i prividja, onda kad osećamo i maštamo. Skolopila sam ruke, u tami. Mrzim horore. Gledala ih nikad nisam. Plašili su me i svaki put sam se saplitala o isto pitanje: koliko bolestan i morbidan jedan um može da bude da bi stvorio morbidnu strašnu priču. Noćas shvatih da za horor nije potreban ni bolestan ni morbidan um, samo život i spoznaja o istom.
Stajala sam sumanuta, ućutkana, kao pred presudom, a znala sam da presude neće biti. Morbidne igre se završe uvek onda kad shvatimo da su takve. Pre toga budu ili suviše proste ili suviše zamršene da bi ih dokučili. Ćutolozi uvek dobiju. Ako ništa drugo ćutnju kao odgovor na ćutnju.
Ostao je lavirint mojih misli i tragovi mojih ponašanja kao zauvek ne otkrivena tajna. Vrata ionako ne umem da otvorim. Nemam ni snage. Ne znam ni da li želim. Možda više nemam ni kome.
Iz dugog ludog hodnika čulo se šutanje i šuštavi koraci. Možda je neka životinja, pomislih. Mačka. Valjda nije. Ne volim mačke. Uvek kad ugledam neku setim se koliko lenja mogu da budem. Ne mogu da tvrdim da generalno volim sve životinje i da se borim za njihov opstanak. Ne mogu da tvrdim niti da ih ne volim. Nekako sam ostala ravnodušna pred saznanjem da je čitav jedan svet sazdan od milosti i ljubavi prema životinjama. I čitav taj isti svet pun onih koji ih iz iste te ljubavi jedu. I iz najboljih namera. Katastrofe se nekad dese iz najboljih namera, pa ti vidi …
Utihnula sam. Prestala sam da kucam. Isekala sam. Sve bitno je postalo ne bitno. Sve značajno je postalo beznačajno. Izdala sam neke i sebe i namerno se saplela pred vratima. Ostao je bledi otisak moje šake na desnom zidu, kao dokaz pokušaja. Nema čiste savesti. Nema nezamenljivih. Puna groblja nezamenljivih i zaboravljenih. Spustila sam ruke. Tišina se klatila u vazduhu kao tajni gubitak. Zabite nepristupačne uvale mojih strahova ostale su na dnu.
Nedostatak svesti o sopstvenoj promašenosti (ili bar promašenosti trenutka) je nešto najgore što može da ti se desi… Ali…
Znam da je nekima iza mene ostao jezivo glup utisak. Ili otisak. Bez ikakve tendenciznosti zato tvrdim da Ne mogu da ispravim. Ne mogu da vratim. Ne mogu nikom više ni da objasnim. Nema ni potrebe. To odsustvo reči i praznina u očima postali su deo mene kao direktna posledica istrošenosti. Moje reči postale su ubrus za skupljanje vode iz tudjih bezdana, otišle su u nepovrat i ostavile moj bezdan, u dolini ispod slomljenog žutog mesea, potopljen.
“Poslednja vrata”