Tako dakle, poslali ste mi iskrivljeno ogledalo

Čitam i blagosiljam narcisoidne ispade svojih prijatelja.

Oni su, inače, dapače i svakako, bili, videli me, osujetili olako moju ničim uslovljenu dostupnost, iskoristi i otišli. Bila sam im na usluzi, kad je korisno, kad je dosadno, kad nemaš kud. I oni meni. Neki su otišli. Od nekih otišla ja. Zajednička osobina i njima i meni, bila je, prenaglašenost. Povremeno i blagoglagoljivost.

Uzdišem, ponekad, jutrom oko dva po podne i pomislim:

Koliko uskogrudosti na jednom mestu,

i koliko širine.

Koliko cinizma, gluposti i nepismenosti

i koliko optimizma, pameti i pismenosti.

I arogancije, pre svega.

Zbrčakaju se te misli u glavi, otupe i stvore premisao.

Zapravo, smo mi, ili vi, tako će biti lakše i manje subjektivno, jedna specifična glasna podvrsta, naizgled homogena, a zapravo heterogena, sastavljena prvenstveno od brbljivaca i egzibicionista koji naprosto ne mogu da odole komunikabilnosti Interneta, medju kojima se tek tu i tamo, kao svojevrstan kuriozitet provuče po koji istinski glas razuma.

Ili lepa pisana reč. Poezija, proza. Otkrivaanje suštine života,pa podeljeno sa auditorijumom. Milina.

Pokušala sam jednom da objasnim svoju opčinjenost ljudima i ljudskim odnosima. I koliko me fascinira mnogo više od svih savršenih arhitektonskih ili prirodnih lepota. I koliko i kako posle nekih ljudi ostane gorko, a sećanje jadno, ma kako slatko i jasno bilo, dok je bilo. Nisam uspela.

Svela sam priču na opažanje i instikt u kojima su se prepoznali neprijatelji utripovani sujeverjima i predrasudama. Oni koji su neskloni bilo kakvoj kritici, okoreli protivnici individualizma, neki i silno zaljubljeni u kolektivne vrednosti, poput vere ili nacije. Ne osporavam načelno pravo na izražavanje svog mišljenja, ma kako ono pogrešno i jednostrano bilo. Prosto, zato što, ako neko im nešto protiv tudjeg misljenja, ima uvek priliku da na njega odgovori: argumentima ili strastveno ili primerenom mešavinom.

Samo…

Ne očekujem (a jesam, nekad davno, priznajem) od evry men populacije, u kojoj 40% ne cita knjige, ponekad cita 31, 8 %, samo kada mora 16,5 i svega 11, 6 redovno (sto je u skladu sa obrazovnom strukturom stanovnistva) Ništa. Shvatila sam da Interet “kao prozor u svet” veoma malo može tu išta da promeni. I obilazim u širokom luku kvazielitu srpske blognosfere. Toliko sam rešila, da se poštedim. Ipak.

Konstatujem, još jednom, da sam u gore pomenutom pokušaju omanula. Omanula i u raznim izborima. Objašnjenjima. Procenama. Ljudima. Ili oni u meni. I preživela.

Dočekam, a ne čekam, da se neko, ponekad javi, posle višemesečnih ili višegodišnjih istraživanja i pročita ponešto iz ove moje oaze, koja na kraju krajeva služi kao i mnogima od vas, samo za samodestruktivno natezanje sopstvene (ne)pameti. Pročita informacija radi. Kojih ovde, uglavnom nema. Zagube se medj redovima i naprave pogrešnu sliku. Iskrivljenu. Toliko.

Bogu, hvala, te ovo ne čitaju (bar se ne javljaju) oni za koje postoji opravdana bojazan da će se, zbog male specifične težine (šuplje i bez sadržaja), uvrediti, te nemam potrebe da se pravdam. I izvinjavam zbog eventualnih uvreda koje sam neohitice i namerno izrekla u ovom tekstu. Pismenom, dakako.

Reciprocitet

Bila je sklupčana na podu. Poput mrtve zelene zmije. Nije spavala. Gledala je u njegove korake. Ćutala. Kako da mu otkrije kad je vreme da se ode iz nečijeg života? Nije umela rečima da opiše trenutak u kome počinju da se zatvoreni snovi slivaju iz početka. Ipak je otvorila usta. Reči su oticale.

O, da, tako je. Nikad ne znaš sasvim sigurno. Nagadjaš. Konstruišeš. Pa, slomiš konstrukciju. Otići ili ostati. Da li, zaista misliš da može bez odgovora? Da li je u pitanju nešto određeno ili ti se, samo tako, odlazi nekud, negde, nigde?

Ništa posebno određeno. Samo da odem. To mi je palo na pamet.

Od koga? Od sebe? Od nje? Od sveta?

Ćutanje. Pomerila je nogu koja je počela da trne.

Nekad odeš zato što su i drugi otišli.

Ponovo se u tom ćutanju nastanilo njegovo mumlanje i njegovi usitnjeni koraci.

Nemoj mene petljati u to… Hajde sam. Morala sam i ja mnogo puta.

On je stajo ne mičući se. Zatim se okrenu i izađe. Preneražen. Nebo nad njim počelo je tiradu ispraznih očiju i ružnog, izobličenog lica. Onda se stvorila ulica. I ljudi. I predeo. I svetlo. Čulno svetlo.

Kao da se čitav predao pretvorio u precizan crtež, sličan skici mašine s priloženim uputstvom za upotrebu, koje mu je objašnjavalo šta da čini. Njegov um je očajnički žudeo za sidrištem, hvatao se za detalje kao za slamku. Imenovao je sve što mi se našlo u viokrugu. Put. Kamenje. Asfalt. Nebo. Betonska zgrada. Zelena klupa.

Put. Kamenje. Asfalt. Nebo. Betonska zgrada. Zelena klupa.

Sapleo se o kosača lokalnog šipražja. Onog gradskog što nabuja u aprili. Sapleo se o gumene opanke i vunene čarape. Na plus dvadesetšest.

Video je ženu iz susedne zgrade. Svakoga dana je vidjao. Dvoje male dece upletene u njene noge. Stajala je pored klupe. Jedno dete je ležalo na klupi. Mumlalo. Mlatilo rukama. Rodjeno bez očiju. Nova nada u zloj sudbini…neće videti ružnoću zlih ljudi kojima se, dok govore, pljuvačka sliva po koži. Po očima i ustima. Sliva se i dok ne govore. Dobro je što to nikad neće videti. I to je nešto.

Neutešno.

Nije se osvrtao.

Kako su smešni ti odlasci. I tragedije koje stvaramo, bespotrebno. I život koji pravimo jadnim. Nedopostivo. Sramno. Jalovo.Ne treba se tešiti tudjim zlim kobima. Ni vidljivim, ni ne vidljivim.

Hitao je dalje. O, kako bi sjajno bilo ustati, svakog jutra, sa novim nahranjenim optimizmom i skakati po sopstvenom krevetu u ritmu muzike koja se čuje iz isključenog radija. Biće da to mogu operisani od očekivanja. Život dovoljan životu. Da smo svi ludi, svet bi bio na korak do savršenstva.

Skica mašine poče da se muti. Jasne linije postadoše zamrljanje. Uputsva besmislena. Tama se zgusnula. Došla niotkuda. Postala lepljiva. Probijao se kroz nju sa naporom kao da pliva kroz vodu. Put mu je krenuo u susret.

Obrisan post

Pišeš baljezgarije. Što nerazumljive to bolje. Što više stilskih figura, to manje makaza. Stvaraš novi medij, nov jezik, novi pravopis? Studiraš klipove sa youtube i iste postavljaš na svoj blog? Oooo, kako da ne! To ti je, sigurno, garancija da će te čitati, voleti, da će u tvojim ekspanzijama učestvovati. Svetina.

Zar ne mrziš svetinu? Ona po pravilu, misli da je kompetenta da prosudjuje o svim pitanjima, naručito o onima o kojima nema pojma. Ona razradjujete taktike, vežba borilačke veštine. Što je glasnija i drskija, to je bolje. Njena sposbnost prikrivenog infiltrianja u neprijateljske tabore je magična. Umetnost korišćenja slavskog sindroma fantastična. Korektnost nezamenjiva.

Zaboravio si da zavidim ljudima koji lako i maestralno prihvataju trenutak. I vreme. Kojima mozak služi za blazirane igre skrivalice.

Zaboravio si da su reči samo reči. Mogu se izgovoriti, prećutati, pročitati, napisati i možeš njima, ukoliko su u štampanoj formi, obrisati fleku sa poda. Zamrznutu. Zabrljanu. Izgaženu.

Zaboravio si da je ono drugo drska čulnost, da je sex odlican sport, a orgazam najdublja emocija.

Nisi me razumeo? Ne vidim da je neophodno da me svi razumeju.

Koji je tebi kurac danas?

Meni?

Nijedan!

Bila je ovo sasvim prirodna i logična zamena. Učinjena u dobar čas.