Reciprocitet
Filed Under (Life goes on....) by laluve on 21-04-2008
Bila je sklupčana na podu. Poput mrtve zelene zmije. Nije spavala. Gledala je u njegove korake. Ćutala. Kako da mu otkrije kad je vreme da se ode iz nečijeg života? Nije umela rečima da opiše trenutak u kome počinju da se zatvoreni snovi slivaju iz početka. Ipak je otvorila usta. Reči su oticale.
O, da, tako je. Nikad ne znaš sasvim sigurno. Nagadjaš. Konstruišeš. Pa, slomiš konstrukciju. Otići ili ostati. Da li, zaista misliš da može bez odgovora? Da li je u pitanju nešto određeno ili ti se, samo tako, odlazi nekud, negde, nigde?
Ništa posebno određeno. Samo da odem. To mi je palo na pamet.
Od koga? Od sebe? Od nje? Od sveta?
Ćutanje. Pomerila je nogu koja je počela da trne.
Nekad odeš zato što su i drugi otišli.
Ponovo se u tom ćutanju nastanilo njegovo mumlanje i njegovi usitnjeni koraci.
Nemoj mene petljati u to… Hajde sam. Morala sam i ja mnogo puta.
On je stajo ne mičući se. Zatim se okrenu i izađe. Preneražen. Nebo nad njim počelo je tiradu ispraznih očiju i ružnog, izobličenog lica. Onda se stvorila ulica. I ljudi. I predeo. I svetlo. Čulno svetlo.
Kao da se čitav predao pretvorio u precizan crtež, sličan skici mašine s priloženim uputstvom za upotrebu, koje mu je objašnjavalo šta da čini. Njegov um je očajnički žudeo za sidrištem, hvatao se za detalje kao za slamku. Imenovao je sve što mi se našlo u viokrugu. Put. Kamenje. Asfalt. Nebo. Betonska zgrada. Zelena klupa.
Put. Kamenje. Asfalt. Nebo. Betonska zgrada. Zelena klupa.
Sapleo se o kosača lokalnog šipražja. Onog gradskog što nabuja u aprili. Sapleo se o gumene opanke i vunene čarape. Na plus dvadesetšest.
Video je ženu iz susedne zgrade. Svakoga dana je vidjao. Dvoje male dece upletene u njene noge. Stajala je pored klupe. Jedno dete je ležalo na klupi. Mumlalo. Mlatilo rukama. Rodjeno bez očiju. Nova nada u zloj sudbini…neće videti ružnoću zlih ljudi kojima se, dok govore, pljuvačka sliva po koži. Po očima i ustima. Sliva se i dok ne govore. Dobro je što to nikad neće videti. I to je nešto.
Neutešno.
Nije se osvrtao.
Kako su smešni ti odlasci. I tragedije koje stvaramo, bespotrebno. I život koji pravimo jadnim. Nedopostivo. Sramno. Jalovo.Ne treba se tešiti tudjim zlim kobima. Ni vidljivim, ni ne vidljivim.
Hitao je dalje. O, kako bi sjajno bilo ustati, svakog jutra, sa novim nahranjenim optimizmom i skakati po sopstvenom krevetu u ritmu muzike koja se čuje iz isključenog radija. Biće da to mogu operisani od očekivanja. Život dovoljan životu. Da smo svi ludi, svet bi bio na korak do savršenstva.
Skica mašine poče da se muti. Jasne linije postadoše zamrljanje. Uputsva besmislena. Tama se zgusnula. Došla niotkuda. Postala lepljiva. Probijao se kroz nju sa naporom kao da pliva kroz vodu. Put mu je krenuo u susret.
Kao san, kao kletva, kao blagoslov, kao davno razbijena slika i pokidana casa…
Napisano kao da licno svedocih dogadjaju…
nekad odes samo da se sklonis…
ovo me je pogodilo!
E srecan put
a kad ti kreces?
…otici pre nego sto se ucuti pred samim cinom cutanja, ili praviti se blesav na ocigledno…”O, kako bi sjajno bilo ustati, svakog jutra, sa novim nahranjenim optimizmom…”, zaista bilo bi okrepljujuce drugacije, biti bez ocekivanja…
Spartak, kao da jesam…
Marko, sta ti bi? sta te pogodilo?
Et, e vise puta rekoh kad kao krecem, pa mi se izjalovilo, sad cutim, pa se samo javim,da budem, boze zdravlju, stigla
AE, bilo bi, ali meni ne ide, ne znam kako stoje stvari kod tebe…
…tesko cak i kada se trudim i sve mi to ponekad izgleda kao ona prica o Don Kihotu i vetrenjacama…
da li je to u prirodi ili stecena navika, da mi je jos to da otkrijem…
e, sad se setih, moram da nakuckam tj. ispricam
o tom optimizmu, laznom ili pravom, kako god i kako ljudi reaguju na njega
BB VIP UK:
neka missica, svakodnevno, mislim svako jutro, skace na prve taktove muzike za budjenje, vesela i puna optimizma, na vecinu pitanja odgovara sa ja sam happy jel’
i tako prava cista pozitiva do imbecilnosti
izbacena je glasovima ukucana i public voice sa obrazlozenjem, previse optimizma i ko se jos tako budi
pa ti vidi
…javljaj cim saznas…:)
…znas sve vise verujem, da takvi ljudi, kriju neki beli prah u rukavu, pa kada ih niko ne gleda oni malo ‘kihnu’…i to smatram jedinim objasnjenjem…hihi;)
belo ili crno,ili nesto trece
ne znam sta je
a volela bih
da umem
ali bez dopinga
auuu ovo je interesantno, doista! :shokirana ja:
danas nema nista bez dobrog dopinga! :O
Omi, zasto si sokirana?
ma to su tebi danas posebno, a i ovih dana pojacane emotivne rekacije
Marko, batine su za tebe! samo kad te dohvatim
ni leteci holandjanin ti nece pomoci
Ponovo si se izgubila u prevodu ili sam ja to sve procitaozbrdanadola. Nemam nista pametno da ti kazem, sem da te pozdravim, a i nisam citao ceo tekst jer mi otkucava preko GPRS-a i to u romingu
…bas bi voleo da budem kao misica, pa nek me izbace
Odo ja…
Giros, ti si se izgubio u prevodu, sudeci po nicku
Deda, e i ja bih ali nije mi tako programiran mentalni sklop
a jes da znaš da si u pravu. za emotivne reakcije. mislim jesu.
no malo me prisetilo tvoje pisanije na neke momente Meše Selimovića… a i baš si se nešto uozbiljila bre! 
“Da smo svi ludi, svet bi bio na korak do savršenstva” …eh da smo, a ovako samo ja luda u mom svetu, ili oni ludi a ja normalna ….ko će to znati …
Omi, Selimovica citala pre deset godina i sad pokusavam da se setim kako i cime sam te podsetila na njega
cudo si ti
Leprsava, mislis ili su svi ludi ili ja…ja tako nekako nekad pomislim
pa posto je statisticka verovatnoca, da je tvrdnja svi ludi, tacna, vrlo mala
onda ….:-)
LAKO JE OTIĆI.
RAZLOGA ZA TO, UVEK JE STOTINU.
ALI, HAJDE DA PRONAĐEMO I ONAJ JEDAN.
JEDAN…
ZBOG KOJEG ĆEMO OSTATI!
AUTOR,
da li je jedan razlog dovoljan za ostati, kad imas 100 za otici?
ma ja 100% znam da sam ja luda… dokazano više puta!!! Upravo sam sama sebi ponovo to i dokazala. Ali jga kao što ti reče Life must go on!!! Ili bolje reći Show must go on
upravo dokazala?
sta sam sinoc propustila?
I gde si sad da mi to opricas:-)!?!?!