Svetlost je dolazila, sa moje desne strane, kroz prozor koji je bio okrenut zapadu, potpuno poražena. Umirala je par sekundi kasnije na crnoj tastaturi. U tom potpunom porazu leži nadmoćna pobeda.

Ova priča je sigurnosna mreža ka kojoj se obrušava i u koju tone poput briljantnog klovna u propalom cirkusu. Moja senka. Moj odraz. Izgubljena u bajci o Panu pre zilion godina. Samo će je ona spasti da se u svet ne sunovrati kao odronjeni kamen. Ona je sad njena boja i oblik. Ona će je ukrotiti. Primiti u sebe. I njenu ljubav i njeno ludilo i njen beskraj.

Ova priča i moja senka…

Gde si bila kad si mi bila najpotrebnija? Jesi li se pitala gde sam, gde bih mogla biti, dok si ti čamila u sigurnim zidovima prošlosti? Gde si bila kad su me lagali, prevarili, ostavili? Šta si sanjala dok sam ja lutala, saplitala se, padala ? Čime si se hranila dok su mene hranili bahatim i ružnim? Šta si gledala dok su mene ljubili, grebali, sanjali? Zašto se nisi pojavila onda kad su oko mene bile samo Tišina i Praznina?

Ohoho!

Tu si, sad! Vaskrsla. Znači još te zanimam. Dobrodobro. Vrlo dobro. Pojavila si se da kritikuješ i pametuješ, da učestvuješ i pratiš, da me ubediš da odustanem, da zaboravim, a ne shvataš da si sad na neprijateljskoj teritoriji i da ti kovanje plana o ponovnom spektakulatrnom begu neće pomoći.

Ne gledaj me skrhanih krila i molećivih očiju, zatočena. Ne pitaj me što sam pisala i onda kad me niko nije razumeo. Tvoje je bilo da gurneš grumen sreće u tugu. Nadu u moru ubitačne dosade. Ne pitaj zašto sam lakoverno verovala i besramno planirala, Ne pitaj zašto sam hodala i onda kad me niko nije pratio. Nisi ni ti.

Neću biti ni učtiva ni neučtiva. Neću ti reći ništa, samo više nikad nećeš moći da odeš.

Sad znam ono što pre zilion nisam znala. Kad nema vile zvončice da vam ušije senku, ne dozvolite da vam se ista na obične kuke i motike, pocepa i nestane.

Da li ste ikada izasli iz kuće u sred sunčanog jutra posle tri dana nesnosne glavobolje, čamljenja i razvlačenja po krevetima?

Da li ste možda bili neumiveni, sa kosom u fronclama, koju ste planirali da operete, eto, čim kupite koka kolu u prodavnici koja je preko puta vase kuće? Ili … da li je moguće da ste bili bez brusa, tako da se i ono malo sisa sto imate stopi sa razvučenom majcom (kao da je to neki problem, par hiljada koje nemam za dobre silikone i brus mi više neće ni trebati…pih)? Ili ste nekim čudom bili u uflekanin crnim farmerkama jer ste do vraga, par minuta pre toga na iste sručili pola činije sutlijaša i niste baš dobro ostranili otiske ali ste uspeli istim manevrom da skinete pola kurvanjskog crvenog laka sa svojih noktiju.

Da li ste ikad izleteli kao muva bez glave, sa sto dinara u metalu, jer vam tri dana nije bilo ni do čega osim do povraćanja, jer vas danima (možda i mesecima) niko nije zvao, niko poslao sms, niko posvetio post, poklonio pesmu, narezao film, jer vas niko nije dugo oterao u tri lepe zbog ražmaženih ćefova?

Ja jesam. Danas.

Netraženi savet:

Redovono koristite ogledalo pre izlaska iz kuće. Može vam se desiti da se senzacionalno odeveni, sa tragovima vampirsko fatalističkog na licu strovalite na sred ulice, bez težih povreda, doduše. Fizičih. Džaba posle da se tešite da vas niko nije video. Ni bitan. Ni ne bitan.

Besmisleno je i da se pitate otkud neko na pustoj ulici koja je raskopana danima i u fazi ozbiljne restauracije. I zašto bi taj neko zverao u vas tako naporna da se spotaknete i padnete. Hej, a ulica opasna za hodati i voziti! I Sve to u vreme kad sav normalan svet radi, a ostatak spava.

Ne ponovilo se.

Hebem li ga. Nije marfi. Ovoga puta je, sigurna sam, nešto drugo. Ne zove se sudbina ali bruji u glavi par sati posle kao da ste dugo držali radio stanicu na desnom uhu i slušali samo odjek…

over and out.