Izgubljeno-nađeno

Obućiću jeftinu crvenu haljinu, slepljenu i zgužvanu na butinama, te ću bosonoga i rasčupana, okrenuti ledja tvom osmehu i nikad me nećeš upoznati. Onako za pravo. Kako treba. Do koske.

Biće pred kišu, u sumrak u junu. Lepiće se od vrućine i goreće u vazduhu. Kolena će mi biti mokra, drhtava, povijena, mirisaće na ange ou demon i izgledaće kao da su tvoja. A neće biti.

Nećeš me voleti, ni kao ženu, ni kao dete. Eto, nećeš. Tako to ide. Ništa se ti ne pitaš. Sve što si mislio da je izbor u istini, nije. Ni u laži.

Zakasnio si. Propustio da vidis muk moje utrobe, dok drobim za tobom. Oterao si me, jer nisi znao da sam ti potrebna. Neophodna. Dovoljna. I da zamena ne postoji. Nisi ni planirao da ću biti, ni dok si čitao. Nisi ni znao da umem da savijem u jedan tvoj dan, ono što neke ne mogu da lopatom strpaju ni u tri. Dana. Nije to skromnost. Nije ni povučeno. Posebno kad nije ni postavljeno. Pitanje. Ne bi trajalo večno. Možda jedan dan. Možda tri. Možda ni jedan život.

Najgore je, što sad ne vidiš, šta si uradio. Kao što ni mene nisi video. Ne vidiš, jer ti, ustvari, ne postojiš. Sve je samo u mojoj glavi. U mojim preponama. Ti si, zapravo, samo moja okaljena neumesna potreba umrla u inspiracijama. Ič mi više od toga i ne trebaš. Niti si.

Jebi se, čoveče, ni preko kolena te saviti neću.

E, pa, da…vreme sam pronašla. Izgubljeno. Sakrilo se u ribljoj kosti. Onoj na parketu, po kome sam gazila i još uvek to činim.

U potrazi za izgubljenim vremenom

Bez stila, seljački i glupavo. Kao da je nekad bilo drugačije.

Umorno, dezorjentisano i blesavo. Bez teatralnosti i ikakve želje da od ovoga ispadne pričamtipriču.

Ko je pročitao, pročitao.

Ko je razumeo, razumeo.

Ko se oglasio, oglasio se.

Ko je odustao, davno odustao.

A i bio je sklon tome…

Što sam imala da kažem, rekla. Moguće i više od toga.

I od mene, pa je dosta.

Dodju nekad i ona vremena

za ćutanje.

The name of the game

Ma! Šta je tebi?

Ne znaš, a znaš. Govoriš, a ne govoriš. To je igra koju stalno ponavljam. Svaka nova je supstitucija za prethodnu.

Stvorena iz čežnje da bude bolja, veća, jača od svake prethodne.

Ona razbija ambivalntnost na milion sitnih komadića i sumorni fatalizam pretvara u metafizičko ozarenje. Izbriše malaksalost, obamrlost i dosadu.

Kad prepoznaš kreneš. Nadjes se odmah zatim, na mestu odakle dolaze svi uzroci i sve vidiš, jasno. Da bi mogao da vidiš ne treba ti, u toj igri, više od mentalne sposobnosti koja je potrebno da se prepozna plava boja. Uspevaš na trenutak da sagledaš sve logičke medjuodnose bića sa prefinjenošću i trenutnošću kojima u normalnoj svesti nema ničeg ravnog. I taj trenutak se zasniva na vidjenju, ne na saznanju. Nestanu suprotnosti, dobro i rđavo, moje i tvoje, subjekati i objekat. Laici bi rekli širenje granica ega bez upotrebe droga.

Što više igraš sve ti je više potrebno. I sve si bolji. I savitljiviji. I sve ti je lakše da se u toj igri uzdigneš iznad sitnih emoocija i trivijalnih briga. Delirium tremens.

Ovo je igra pred zmijom zvecarkom. Mekana i precizna. Osetljiva kao hodanje dok u rukama, u plitkoj posudi, nosiš vodu i svestan si da će i najmanji drhtaj učiniti da se ona prospe.

Zvečarka i ja. Ovoga puta, poput neiskusnog žonglera igram sa više lopti no što sam uvežbala.

Ili ću je omamiti i pobeći.

Ili će me opijenu ugristi.

Šta je zabluda ako ne vrsta bluda?

Šta je muka ako ne poruka?

Ako ugrize smiriću dah. Uzdah-izdah će tišinu mog krvotoka svesti na trideset otkucaja u minuti i ja ću odugovlačiti agoniju…

jer..

što srce brže kuca, otrov zvečarke brže ubija.