U potrazi za izgubljenim vremenom

Bez stila, seljački i glupavo. Kao da je nekad bilo drugačije.

Umorno, dezorjentisano i blesavo. Bez teatralnosti i ikakve želje da od ovoga ispadne pričamtipriču.

Ko je pročitao, pročitao.

Ko je razumeo, razumeo.

Ko se oglasio, oglasio se.

Ko je odustao, davno odustao.

A i bio je sklon tome…

Što sam imala da kažem, rekla. Moguće i više od toga.

I od mene, pa je dosta.

Dodju nekad i ona vremena

za ćutanje.

The name of the game

Ma! Šta je tebi?

Ne znaš, a znaš. Govoriš, a ne govoriš. To je igra koju stalno ponavljam. Svaka nova je supstitucija za prethodnu.

Stvorena iz čežnje da bude bolja, veća, jača od svake prethodne.

Ona razbija ambivalntnost na milion sitnih komadića i sumorni fatalizam pretvara u metafizičko ozarenje. Izbriše malaksalost, obamrlost i dosadu.

Kad prepoznaš kreneš. Nadjes se odmah zatim, na mestu odakle dolaze svi uzroci i sve vidiš, jasno. Da bi mogao da vidiš ne treba ti, u toj igri, više od mentalne sposobnosti koja je potrebno da se prepozna plava boja. Uspevaš na trenutak da sagledaš sve logičke medjuodnose bića sa prefinjenošću i trenutnošću kojima u normalnoj svesti nema ničeg ravnog. I taj trenutak se zasniva na vidjenju, ne na saznanju. Nestanu suprotnosti, dobro i rđavo, moje i tvoje, subjekati i objekat. Laici bi rekli širenje granica ega bez upotrebe droga.

Što više igraš sve ti je više potrebno. I sve si bolji. I savitljiviji. I sve ti je lakše da se u toj igri uzdigneš iznad sitnih emoocija i trivijalnih briga. Delirium tremens.

Ovo je igra pred zmijom zvecarkom. Mekana i precizna. Osetljiva kao hodanje dok u rukama, u plitkoj posudi, nosiš vodu i svestan si da će i najmanji drhtaj učiniti da se ona prospe.

Zvečarka i ja. Ovoga puta, poput neiskusnog žonglera igram sa više lopti no što sam uvežbala.

Ili ću je omamiti i pobeći.

Ili će me opijenu ugristi.

Šta je zabluda ako ne vrsta bluda?

Šta je muka ako ne poruka?

Ako ugrize smiriću dah. Uzdah-izdah će tišinu mog krvotoka svesti na trideset otkucaja u minuti i ja ću odugovlačiti agoniju…

jer..

što srce brže kuca, otrov zvečarke brže ubija.

Sutra

Sutra ću prestati da pušim

i sanjam,

zaboraviću i objasniću

umesiću i postaviti

i ono što je meni očigledno

postaće i tebi.

Odgovor na pitanje čemu služi srce

biće:

služi

da lupeta kad trčiš dok hodaš,

da preskače dok govoriš što ne moraš,

da stane kad radiš što ne smeš.

No, ti ćeš drsko i samouvereno, sajlama i mašnicama uviti sve umešeno

te će tvoje očigledno postati moje

i ja ću na sva postavljena pitanja

odgovoriti

nikad.

Nego, nisam ti rekla jer nisi ni pitao,

da bi bio nešto moje

i da toplina ruku razbije izmorenost

moraš da, kao i svi mistici ( Rasel, recimo) shvatiš

da je svet koji možemo videti i dotaknuti samo puka iluzija i da

je stvarni svet potpuno drugačiji.

Fali tu kumulativne logike

kao što onom sutra fali gradivni pridev.