Hilarious. Fake people.

Mislila sam da radim kontra očekivanja, makar malo da odložim prelazak na delo. Razgoračiću oči više nego inače i cunjaćuju više nego ikad. Legla sam oko pola četiri. Napeta, zbunjena i smućena od glavobolje, skoro da i nisam spavala. Jedna neprospavana noć me je osvežila. Svest uhvati zalet i neće se zaustaviti dok ne odlučim da se odmorim. Dan i noć me navode da u jednom paru nadjem nešto zajedničko ili suprotno i postanem kolekcionar talasa. Krenuh…

Šetala sam ulicama. Gledala. Ljude, uglavnom. Ispred mene je išla mlada žena, očiju razmaknutih, širokog lica, kovrdjave i raštrkane kose, visokog nosa i obilnih razdeljaka medju zubima, tako da se činilo kao da svi ti organi žele da se razbeže. Zagledah se. Prvo u nju, a potom u svakog nadolazećeg prolaznika koji je iskrsavao na plus 37 u liku komšinice, nečijeg švalera-katalizatora, jednog upravnika zatvora, psihijatra provokatora, pastira, turističkog vodiča, prodavačinice iz lokalnog supermarketa.

Ne nadjoh u toj masi ono što tražim. Možda naslutih u dva osmeha  samoživog, samodovoljnog, uspešnog. Ili neku sigurnu, nasmejanu, blagonaklonu, razumnu , neku posle čijih bi reči, sasvim sam sigurna, bila prepuna  konceptualnih ideja.

No, nije to. Nije to što tražim, a Ne znam šta tražim. Ne umem da definišem. Ne znam ni da opišem.

Ako takav-a ne postoji trebalo bi ga izmisliti, rekao je Volter, mada sumnjam da je mislio na onoga na koga ja mislim. Uostalom, ko zna, on je bio ateista, gledao je daleko šire nego ja.  Problem je što bi nad tim Koga Bi Trebalo Izmisliti treba da stojim ja. Jasno mi je da nisam nimalo superiorna, već da moja fikcija ide daleko ispred mene i da često ne umem da je savladam, ne smem da joj se suprostavim, ona me nevidljivim koncima vuče i sasvim me usmerava.

Hm, da… da pokušam, ipak.

Kako bi on trebalo da izgleda?

Nimalo natprirodno, nimalo superiorno. Ljudski, obično, kontaminirano.

Da ume da otkriva zbivanja i da se za njih zanima samo kad mu je to od koristi. Sve vreme da misli da drži sve konce u svojim rukama, ali da to bude posledica sujete, jer sve se već odigralo. Samo je njegovo saznanje učinilo da on sebe smatra aktivnim učesnikom. Taj je svo vreme tu da učini neke poteze. Ali avaj. Ništa od toga. Taj nema zanimanje, iako poseduje diplomu. Nema radne zadatke, iako ima zaposlenje. Ne čini ništa, iako je stalno zauzet. To je fantastičan izum ove države. Takvi ljudi. Sigurno.

(Uf, Mora da mi je država bila u podsvesti kad sam počela osmišljavanje.) Ova država je neprijatna tvorevina koja se otela ljudima isto onako kako su se oni oteli prirodi, pa pošto je odmetnik relativno svež, potrebno je stotine apsurdnih i besmilenih stvari da bi simulirale savršenstvo tog organizma. Možda će sad neko da pomisli da je moj moto i da se u celoj ovoj priči krije- cela Srbija jedan zatvor, ali ja se u stvari ne vezujem za Srbiju, jer zidovi zatvora koji se nametnuo, ovde, svoje temeelj pruža sasvim nezavisno od granica i etničkih kazamata.

Zaboga, što li se mučim da  izmiljam?

Ništa lakše. Nonšalantno ću prošetati mrežom! Sam se taj izmislio, osmislilio, opisao  i napravio od sebe bogapitaj kakvu veličinu . Treba samo da pročitam blogove  i zagrebem po sjajnim i manje sjanim površinama i eto ga, tu iza čoška.

Nije jednina u pitanju. Množina. Neće to biti mnogo teško.

Mi ostali smrtnici, nesavršeni i gologlavi, postaćemo u to ime, i u tu slavu narikače i vikaćemo po potrebi i u prigodnim situacijama:

Mi vas molimo da reagujete kako vam volja, da žalite ili krijete ravnodušnost u skladu sa vašim stvarnim odnosom, a prirodnu svest da je jezivo i tragično što se neko zauvek povlači iz naše i onako slabe družine mi preuzimamo na sebe. Ridaćemo i kukaćemo i za vas koji to ne možete, ne smete ili ne umete, za vas čije je srce suviše tvrdo ili ništa ne shvatate, za vas koji ste odavno ‘mrtvi’ ili ste suviše gordi da vas smrt preneražava, za vas koje muči svest što imate koristi od nečije ‘smrti’ ili zato što ne osećate ništa iako su vas učili da bi trebalo .

Eto, ja ću kao svaka narikača i svaki Moralan čovek usuditi se da progovorim, opet i opet i uprkos….

Život onih koji nikako ili slabo reaguju na nadražaje je jedan od ključnih besmisla ovog sveta. Progovoriću po ko zna koji put, umesto onih koji umeju da zapamte kako se ljudsko biće ponaša u odredjenim situacijama i to koriste da bi zapečatile svoj duh i svoje telo, sve u primitivnoj zabludi da ono što se ne menja nema ni svoj kraj. Za njih nikakve koristi, za mene samo šteta, ali neko mora da noktima zdere kožu sa svojih obraza, da počupa kosu i istupi grlo. Pristajem, pod uslovom da ću ovim činom dobiti uverenja da sam Moralna.

Jer, istina, što sam moralnija, to je ovaj život vama i meni živopisniji. Životniji. Da bih sve ovo dobro ispalo, moj život mora da je prošaran besmilenim pitanjima, dilemama, nemoralnostima, greškama i neverovatnim obrtima, baš kao putevi benzinskim pumpama. Nije nego.

Eto. Belaj. Ostaje u ovoj ludosti samo još jedno pitanje: koliko ću još ovakvih tekstova morati da napišem da bi dobila konačnu Ocenu. I Rešenje.

Odbijam. To sam smislila. Od danas krećem taktikom koju su mnogi proverili ‘pišanje iz voza’

Zato, neka voz krene. Ja ću  već nekako naći način da zadjubrim ono što do sad nisam.

Šta čitam, šta pišem

Ne volim da u likovima u priči koju čitam, prepoznam osobu iz piščeve okoline, jer odiše zemnim i prolaznim, ma koliko bila inspirativna. Direktne inspiracije valja stilizovati. Stilizacija i služi da bi napravila otklon koji znači odustajanje od presude i sankcije, kao i branu od utapanja objekta u svakodnevno, zato što imamo običaj da ono što je svakodnevno smatramo normalnim, samim tim i prihvatljivim, ma koliko to nešto bilo pogubno, regresivno ili samo neestetsko.

Volim apstrakcije. Ne znam šta znači apstraktno u književnosti, ali recimo da u likovnim umetnostima znači odsustvo figuracije, a u logici izdvajanje opšteg i bitnog na uštrb pojedninačnog i pratećeg, te mi postaje jasno da je pripisivanje magijskih svojstva detaljima, uzročnostima, zakonitostima i preslikavanje očigledne stvarnosti, ono što mi smeta u književnosti prošlih vremena (ne znam kad su ta vremena počela, niti kada su se završila, niti kada su počela vremena koja i dalje traju) i koju više ne mogu da čitam.

Možda sva zbivanja i svi procesi imaju svoje zakonitosti, ali nije na piscu da ih prikazuje, jer ko može da tvrdi da poznaje te zakonitosti i da ako i neko poznaje, da su one ispravne. Pošto i apstraktno može i mora da bude uverljivo, mora da postoji i orudje koje nam pomaže u tome. Verujem da je to otvorenost ili kako su se se nekad izražavali, iskrenost. Osvajanje tog orudja predmet je sasvim drugačije literature, a ono što sam htela da kažem, je da ako smo iskreni, priznaćemo da ne možemo da proniknemo ni u mali deo zakonitosti kojima smo okruženi, pa je bolje da ih ni ne potežemo. Zbogom realisti, moralisti, modernisti, humanisti, klasicisti, naturalisti, nadrealalisti, ekspresionisti, pojavite se samo ako vas bašbaš hitno zovem u pomoć.

Teško mi je da se setim teksta koji mi se svideo, a da se ne zbiva u nekom ili iz nečije perspektive. Zato i ne čitam o poljodelstvu, instant’eliksiri savetovalištima, o sportu i sportskim tračevima. Ne čitam, više, tekstove koju u svom sadržaju imaju više od 10 posto opisa profesionalnih delatnosti, kućnih poslova, oblačenja, seksulanih prizora, ašikovanja, narodnih običaja, političkih teorija, citata, nepreciznosti ili opisa dela inih umetnosti.

Šta čitam i šta pišem… Kako i gde se to promenilo, a jeste, ne znam, znam samo da sam poput mnogih bila opasana predrasudama.

Ne,ne tvrdim da sam se baš svih lako rešila, ali neke su valjda otišle. Počela sam da čitam one koji imaju dozu epske bahatosti, a da pišem oslobodjena predrasuda tipa

jednostavan čovek nije obrazovan,

neobrazovan čovek nije ugladjen,

neugladjen čovek nije progresivan,

regresivan čovek koristan,

beskoristan čovek nije moralan,

nemoralan čovek nije društven,

nedruštven čovek nije human,

nehuman čovek nije poželjan,

nepoželjnom čoveku nije mesto Ovde, uklonite ga!

Uklonite jednostavnog čoveka! Uz ovo Malo patetike i stereotipnih neosofizama htela sam da kažem koliko su mi mrske, trenutno negativne premise i kako sam ustvari svo vreme htela da pišem o onome što volim, ali eto opet sam se saplela o konfuznost, alegoriju, apstraktno…

Ovaj tekst pokazuje koliko volim da zbrzam nešto kada mi nije jasno šta treba da radim i kad nisam sposobna da uzmem stvar u svoje ruke i da kažem jasno glasno i obično:

Ne, nisam pisac ali pisala jesam. Gomile. Tone. Mesecima. U mojim pričama su se mnogi prepoznali ili prepoznali nekog iz moje okoline. Gotovo redovno, Pogresno. Preko reda i smisla.

Možda sam, ipak, bila, ponekad, dovoljno otvorena i dovoljno apstraktna, da saopštim ono što na druge i lepše načine nisam mogla, a da istovremeno poklonim, preko reda, nekima nešto drgačije. Manje apstraktno. I sve to bez koriščenja, reči iz palete, govana, shitova, tresheva, sranja….

Ludo i sumanuto, da, ali je baš tako bilo i kad sam ja otimala ono što su neki, dok su stvarali harmoniju, pisali.

samo to…

Neeeeeeego, ne pitah te, imaš li plave oči?

I da, nisu oči u pitanju.

Boja je. I u čitanju i u pisanju.