Despite
Naš mozak sa svojim sladištem informacija, alatka je kojom evolucija pokušava da nas izdigne iznad stanja vegetirajućeg postojanja.
Uprkos mozgu i informacijama, koje progresivno rastu od rodjenja, nažalost, većina odraslih osoba provodi prevše mnogo vremena živeći unutar svog bića. Ograničena, samodestruktivna i samodovoljna.
Povremenim iskoracima iz tog i takvog življena, opet nažalost i opet većina, uleće u trivijalne brige i negativne emocije, povremeno preskačući sebe, da bi drugima zagorčali život, dokazujući svoju “pamet” tudjom “glupošću”. Savršeno nemoguć dokaz, jednak onom kad o Stidu govore besramni, a o Poštenju prevaranti.
Ne, ne srdim se, ovoga puta,samo pokušavam da razumem življenje unutra i življenje van i možda pronadjem opravdanje a one koji su u predškolskom uzrastu preskočili da pročitaju (ili da im bude pročitan) Rečnik vrlina* pa su stoga po pitanju istih (vrlina) u konstantnom opadanju.
Kuća unutar našeg bića poseduje zanimljivu strukturu, zaista, više je nalik na srednjovekovni zamak nego na savremeno stanište. Možete preći preko pokretnog mosta i spustiti rešetku, to se upravo i dogadja kad naše misli lutaju. Zatim se možete povući u unutrašnje dvorište, gde su još jedna vrata, ovo se dogadja kad prevlada osećaj čamotinje. Posedujemo , zapravo čitav niz unutrašnjih odaja i možemo se povući u različite dubine sebe. U središtu tog utvrdjenja nalazi se kula, poslednje utvrdjenje. Tamo se povlačimo samo u stanju najdublje depresije. Svako ko tu provodi suviše vremena verovatno je ozbiljno mentalno oboleo.
Neko može provoditi največi deo vremena unutar zamaka, a da ipak izgleda kao da vodi normalan život. Naši televizori lepo nam pokazuju šta se spolja dešava, a godine iskustva naučile su nas kako da se bez prevelikog napora uhvatimo u koštac sa većinom svakodnevnih problema. To ubrzo može postati takvo normalno stanje stvari da i ne shvatamo do koje smo mere postali invalidi.
Kad se čovek reši da napokon izadje napolje zaprepasti se činjenicom da postoje stvari poput mirisa trave,huka vetra i pomračenja meseca.
Korak napred, nazad dva i opet. Više nazad nego napred i tako što smo stariji sve smo češće i više unutra. Većina nas.
Posmatrajte neko dete kada padne i povredi se. Njegovo se lice izobliči usled samosažaljenja i ono počinje da se poistovećuje sa svojim jadom. Ukoliko mu se nasmešite i ohrabrite ga sa rečima “Kako si ti hrabar dečak!”, ono će ubrzo uzvratiti smeškom i o magnovenju odbaciti svoje niže ja.
Drugima rečima kad se povlačimo unutar mi ne samo što gubimo energiju već smo suočeni sa izborom da prihvatimo ili ne prihvatimo novi identitet.
Isto se dogadja kad vas neko ne podnosi, dopuštajuči da se to primeti, u stvari ta osoba vas poziva da vidite sebe, onako kako vas ona vidi, da devalvirate sebe. Vi možete dopustiti da njena volja nadvlada vašu, ali možete da pokušate da preokrenete situaciju, time što ćete toj osobi pokazati svoj prezir, nastojeći da nju prinudite da devalvira sebe. Ili možete jednostavno reči da je budala ili ignorisati je.
Mislim da je najvažnije da postanemo svesni da naša čula mogu otkriti samo delić realnosti. Da svesno i podsvesno treba da guramo sebe da živimo što više van.
Podsvesno, da. baš tako. Podsvest nije neka daleka i neosvojiva planina Analogon, koja čeka da je osvoji grupa smelih istraživača. To je planina izuzetno voljna i izuzetno pokretna da dodje Moohamedu. Sve što treba da učinimo je da hotimično povećamo intecionalnost naše percepcije i da se priviknemo na veću meru napora, naš produbljeni osećaj realnosti učiniće ostalo.
Beskonačnost se često simbolizuje pravom linijom koja se dodiruje sa lukom.
Zato gledajte pravo, van zidina zamka,gledajte dugo, daleko i visoko u “obične stvari” možda ugledate luk.
“Despite”