Despite
Posted: August 28th, 2008 | Author: laluve | Filed under: Based on true life experience |Naš mozak sa svojim sladištem informacija, alatka je kojom evolucija pokušava da nas izdigne iznad stanja vegetirajućeg postojanja.
Uprkos mozgu i informacijama, koje progresivno rastu od rodjenja, nažalost, većina odraslih osoba provodi prevše mnogo vremena živeći unutar svog bića. Ograničena, samodestruktivna i samodovoljna.
Povremenim iskoracima iz tog i takvog življena, opet nažalost i opet većina, uleće u trivijalne brige i negativne emocije, povremeno preskačući sebe, da bi drugima zagorčali život, dokazujući svoju “pamet” tudjom “glupošću”. Savršeno nemoguć dokaz, jednak onom kad o Stidu govore besramni, a o Poštenju prevaranti.
Ne, ne srdim se, ovoga puta,samo pokušavam da razumem življenje unutra i življenje van i možda pronadjem opravdanje a one koji su u predškolskom uzrastu preskočili da pročitaju (ili da im bude pročitan) Rečnik vrlina* pa su stoga po pitanju istih (vrlina) u konstantnom opadanju.
Kuća unutar našeg bića poseduje zanimljivu strukturu, zaista, više je nalik na srednjovekovni zamak nego na savremeno stanište. Možete preći preko pokretnog mosta i spustiti rešetku, to se upravo i dogadja kad naše misli lutaju. Zatim se možete povući u unutrašnje dvorište, gde su još jedna vrata, ovo se dogadja kad prevlada osećaj čamotinje. Posedujemo , zapravo čitav niz unutrašnjih odaja i možemo se povući u različite dubine sebe. U središtu tog utvrdjenja nalazi se kula, poslednje utvrdjenje. Tamo se povlačimo samo u stanju najdublje depresije. Svako ko tu provodi suviše vremena verovatno je ozbiljno mentalno oboleo.
Neko može provoditi največi deo vremena unutar zamaka, a da ipak izgleda kao da vodi normalan život. Naši televizori lepo nam pokazuju šta se spolja dešava, a godine iskustva naučile su nas kako da se bez prevelikog napora uhvatimo u koštac sa većinom svakodnevnih problema. To ubrzo može postati takvo normalno stanje stvari da i ne shvatamo do koje smo mere postali invalidi.
Kad se čovek reši da napokon izadje napolje zaprepasti se činjenicom da postoje stvari poput mirisa trave,huka vetra i pomračenja meseca.
Korak napred, nazad dva i opet. Više nazad nego napred i tako što smo stariji sve smo češće i više unutra. Većina nas.
Posmatrajte neko dete kada padne i povredi se. Njegovo se lice izobliči usled samosažaljenja i ono počinje da se poistovećuje sa svojim jadom. Ukoliko mu se nasmešite i ohrabrite ga sa rečima “Kako si ti hrabar dečak!”, ono će ubrzo uzvratiti smeškom i o magnovenju odbaciti svoje niže ja.
Drugima rečima kad se povlačimo unutar mi ne samo što gubimo energiju već smo suočeni sa izborom da prihvatimo ili ne prihvatimo novi identitet.
Isto se dogadja kad vas neko ne podnosi, dopuštajuči da se to primeti, u stvari ta osoba vas poziva da vidite sebe, onako kako vas ona vidi, da devalvirate sebe. Vi možete dopustiti da njena volja nadvlada vašu, ali možete da pokušate da preokrenete situaciju, time što ćete toj osobi pokazati svoj prezir, nastojeći da nju prinudite da devalvira sebe. Ili možete jednostavno reči da je budala ili ignorisati je.
Mislim da je najvažnije da postanemo svesni da naša čula mogu otkriti samo delić realnosti. Da svesno i podsvesno treba da guramo sebe da živimo što više van.
Podsvesno, da. baš tako. Podsvest nije neka daleka i neosvojiva planina Analogon, koja čeka da je osvoji grupa smelih istraživača. To je planina izuzetno voljna i izuzetno pokretna da dodje Moohamedu. Sve što treba da učinimo je da hotimično povećamo intecionalnost naše percepcije i da se priviknemo na veću meru napora, naš produbljeni osećaj realnosti učiniće ostalo.
Beskonačnost se često simbolizuje pravom linijom koja se dodiruje sa lukom.
Zato gledajte pravo, van zidina zamka,gledajte dugo, daleko i visoko u “obične stvari” možda ugledate luk.
Uh, samo da ne dodjem do kule…
Mada sama rec me asocira na nesto tajanstveno….
p.s sve razumela, ali mi se svidja!
Bio do kule jednom, rekoh sebi: kul, brate, kula…i vishe nikad! Nije bilo stanje najdublje depresije, ali depresivno svakako beshe, o, da!
Vidish, bilo bi lepo da usvojim poneshto odavde…najpre da nikad ne zaboravim da postoje miris trave i huk vetra. Verovatno ne bih i bez ovog posta, ali ‘vako cu upamtiti sigurno.
hmmm cek da vidim… paaa neam sta da kazem. mozda bih mogla da malo filozofiram o mozgu, ali jook, mrzi me, bolesna sam, i ima se posla.
kako mirise trava kod tebe?
Vala bila slaba trava, moralo vise puta da se secamo
Salu na vrh, sto na stranu, super je oset trave jos ako je sveze pokosena i ako ima nekih lekovitih miomirisnih. Uh, raspisa se o travi
Procitah ovo i javi se poznati osecaj, kao ma znam ja ovo. Verujem da bas zbog toga “ma znam ja ovo” najvise i zaboravljamo jednostavnost zivljenja.
Odo da zivim napolje
poz
ah, da ta trava, i ja je volim mada sam na neku i alergicna
glo, dobro je kad je bilo samo jednom
omi, sta ti je? od cega bolujes?
naivna, cim si sve razumela, znaci nisam dobro zapetljala hehe
spartak, moze se i ovde ziveti napolju
ma od kojekavih bolesti! ne pitaj.
o kakvom Londonu ti zboris, a????
Srednjovekovni zamak je isuvise hladan za nasu dusu i mozak, isuvise komplikovan sa mnogo tajni u sebi.. Mi smo kao jednostavne kucice na Santoriniju,na primer.. Imamo predsoblje, gde ulaze svi ljudi, obuveni ili ne.. Imamo dnevni boravak gde sa svim dragim ljudima provodimo vreme, imamo i tabu mesta, podrume, ostave gde silazimo samo kad moramo.. I imamo spavace sobe gde spavaju nama dragi ljudi.. Mi smo savrseno prosti i jednostavni
ali i kula nije losa, samo ima tu mnogo tajnih prolaza i zavrzlama.. ipak srednji vek je to 
zavisi na koji način želiš da živiš. ja sam imala čitav niz dvoraca, kompleks ceo . . . pa su mi ga srušili. posle toga sam sagradila podzemni svet u sebi. ne može niko da ga sruši, ne znam da li ko zna da i postoji. sva moja kreativnost potiče iz tog sveta. tamo vidim najoštrije boje dubine mene i dubine lepote umetnosti. kada sam ‘napolju’ tada se moram spustiti na nivo prosečnih ljudi, ljudi koji žive na pauzama. činim to često, ali više odrađujem nego što uživam u tome.
dakle, sve zavisi od toga kako želiš da živiš. što se mene tiče, ja sam moje unutra jako lepo prilagodila svemu napolju i odlično funkcionišemo.
odličan post. hvala na temi za razmišljanje.
tačno znam kako je probuditi se pa osetiti mirise trave,zemlje…ponovo.
uf kako bih ja voleo da stignem na vrh moje kule i budem malo zarobljen tamo… ali jebi ga, sve ja to lepo zazidam, sagradim, zakoracim prvi korak na stepenistu do vrha i srusi se, zazvoni telefon, neke nove obaveze i nista od toga… kad je gradim od karata,… a trudim se da je i obojim, sredim enterijer, ma sve po meri…
Lepo receno, samo sto ima jedna p koja kaze: Kad slep progleda daleko vidi, i preko tih zidina i granica…
Ma, sta da ti kazem, dobar tekst iako sam ga na brzinu procitao, ali postoji jedan koji mislim da ni Lav Nikolajevic Tolstoj ne bi mogao bolje da ga napise, napisan negde u februaru-martu… ne mogu sad da trazim nemam bas vremena.
moji komentari svuda idu na neku moderaciju…
sad gledam da nisam negde psovao u komentaru, nesto ruzno rekao, a trudio sam se da “bidnem tfini”… i nisam ni jednu ruznu rec napisao…
ma mrze me wordpress, tako ti je to. :)))
omi, pusti mene i price o Londonu
bljak
morena, lepo stilizovano, ali nekako mislim da zamak vise prilici nasim dusama
doduse, kako kojim
dreveni, razumem. mada bi bilo lakse da ne razumem. mozda ipak stvar izbora
ono staro, jedan je zivot (mozda) pa nek prozivi kako hoce.
kompleksna tema, meni bar
thrysty
dobar osecaj.
ivane, ne znam na koji tekst mislis
podseti me
moderaciju sam stavila, za sve. imala sam neke nepozeljne komentare. dosta bilo da ja pustam svakakve bljuvotine i dozvoljavam da moj blog bude meca za sve one koji svoje frustracije ne umeju da lece u legalnim institucijama.
znas i sam.
znaci nije zbog tebe
uh dobro je, vec sam pomislila da te kidnapovali ejlijeni i sad pisu tu svasta nesto po netu. uh, sad mi lakse
Vreme je da ti tv leti kroz prozor! ;(
bu!
bu!
hocu i ja da se igram
bu!
Zar i takvih ima… svakakav je ovaj nas svet.
Post - razlika izmedju sanjati, zeleti, hteti, misliti…
E sad videh, dobra ti poruka u header-u. hehehehe
ta razlika….
nisam li ti vec rekla da nije dobro citati moj blog unazad?
spartak, hoces da se igras? pa si nasao ovde da se igras
boooooooo
boooooooooo
A shto nije dobro chitati tvoj blog unazad?
U stvari, ja sam krenuo odnekud, pa sam chitao unapred.
Da me nisi podsetila za mejl, josh bih onaj matori drzao… Hvala, mada si me ti bila pitala neshto drugo…
huh. Ja nemam ni tv, tako da stvarno ne znam šta se dešava van mog zamka. Ono malo blogova što pročitam, to je sve…
glo, pa meni nije dobro kad ih citam unazad, takoreci ne citam ih
sta li sam te vezano za taj mail pitala i sta sam sa istim htela…khm
ko bi ga znao sad, davno bilo
Vladislave, kome jos treba tv kad ima net
Jao, shto su ti cute novi tapeti! :)) Onako dechje. :)) Sweeeet!
pa jes vala, kao decija radost
ali su mi tapeti ulepsali dan
!
setila sam se doduse jedne pametnice koja je u spisku blogova koje ne cita stavila i one koji imaju cvetice
nadam se da me nece napljuvati