IV dimenzija

Koračam bez oklevanja, obuzeta nečim neodljivim, osvetljena ispunjenjem željenog, isceljena od dugo čekanog a neostvarenog.

Nisi ti. Ti si samo trenutna prolazna materijalizacija mog viševekovnog sna zarobljen i vlažan u toplini utrobe koja te čuva i štiti od oluja koje stvaram, sa ogradama koje nikad neću skinuti, sa dlanovima koje nikad neću dodirnuti. Pohranjen u mudrosti životarenja po svaku cenu, pragmatičan, neizmerno harizmatičan, ponekad delatan ali nikad istinit.

Eksploatisan si i izrabljen, bukvalno i apsolutno svojim ograničenim izborima. Ja sam ti stvorila andjeoski veo, ja  bih te izlečila i dala ono što ti nedostaje i čini te faličnim da sam uspela  da te izvučem iz žakrzljalih relacija dobro jutro-laku noć i iz svih doza koje si sebi servirao najmanje četiri puta dnevno.

Da sam uspela, ali…

No, nisam, jer Ti si vec u vazduhu, vec si skočio. Ne mogu te zaustaviti i vratiti na početak da bi ponovo skočio ka nekom boljem cilju. I pasti moraš, pre ili kasnije. Pitanje samo kad ce se taj pad desiti. I hoću li ja znati za njega.

Ne postoji idealni poredak, ne postoje izbori koji su beskopromisni. Ne postoji sloboda u kojoj biramo neizbežnost, biramo zaista i ono što izaberemo postane neižbezno.

Ne postoji ali postoje. Povremeno su nam potrebni takvi svetovi i mi ih stvaramo. Ko ume. I ko zna da zaustavi deset sekundi u par dana ili par meseci.

Nema ništa opasnije od fatalnosti, kad obrišes sva ograničenja, sve blokade, sve sprege, kad sve racionalno nemoguće postane moguće, kad nijedna kost nije u grlu.

I nista čarobnije od Tajne.

Hodanje po ivici

Nikada mi neće biti jasno kako funkcioniše mozak ljugavaca, dupelizaca, uvlakača, svih onih klimača glavom koji sve što u istoj imaju je zelja za priznanjima. Opšteprihvaćenost? Lažna? Kome to još treba? Bojim se mnogima.

Danas se na ovaj kišni dan ponovo se žestim i trošim zarad saznanja da su neki ljudi Takvi. To je cena uspeha?

To je put ka sreći? To je zadovoljstvo? To je ispunjenje?

Lakše vam je da kažete prijatelju ili neprijatelju da ima sjajan posao, fenomenalan gard, odličnu priču, nego da iskreno kažete ono što mislite :

ne, nije baš tako dobro…ili ja , bar mislim da nije…ili…

znaš, ne stoji ti taj kupaći kostim baš kako treba, ispada ti celulit na sve strane…

ili…

Lakše vam je da glumite lažnu skromonost, da se unedogled zahvaljujete i pohvaljujete sagovorinike zarad koristi, uspeha, besplatne ulaznice za bioskop sa trecerazrednom prestavom?

Slažete se sa komunističkom propagandom samo zato što ćete slaganjem dobiti office u  budjavom podrumu? Lakše je tako?

Možda i jeste lakše, ali je nepošteno. Prema sebi i prema ostatku jebenog sveta.

Eh, da, Tako mogu u nedogled ali nema potrebe. Shvatili ste. Bar neki. Meni, dovoljno.

Samo… hoću li ikad prihvatiti takve, bar onoliko koliko takvi nisu prihvatili mene?

Hoću li uspeti, ikad, da se ugrizem za jezik i prećutim, zarad toga da sutra imam sa kim da pričam? Da progutam i kažem suprotno od onoga što mislim zarad nekoga sa kim sutra mogu da popijem kafu? Ili patos?

Ili da bih mogla sutra, ili već danas da pročitam poneki komentar na svom blogu?

Tuga. Ljudski užas. Ljigavština.

Da, lakše mi je da volim papučiće, bogohulnike, zenomrsce, opsesivce, sve one koji smeju da kažu da su takvi kakvi su, možda i nakardani, nego ove druge izobličene nakaze.

Imam problem?

U kominikacijama?

U zivljenu?

U prijateljstvima?

Jok.

Ja ne, a ti koji imaju neće ga nikad ni videti.

Na žalost.

Nemam naslov

Uvek je neočekivano. Uvek pomalo nestvarno. Uvek nosi čudna obeležja. Samo me klepi. Desi se na najbanalnijim mestima, u najgore doba dana, u zlo doba noći, u pogrešno godišnje doba i svakako baksuzne godine.  Uvalim se u tu sumanut priču o smislu i besmislu postojanja, o razlozima istog, o ljubavima i i teoriji da se ista desi samo kad smo za njom duboko i daleko vapimo.

Blenem, sedim, čupkajući izmišljene končiće sa ruba pamučne sive majce i vidim zid iza uključenog monitora. Koliko dugo? Pa, vreme je jebeno glupav pojam, mada dostižan.

Ovakva misao je bez sumnje nepojmljiva i nedostupna. Ćutim, da, još nisam načila da naglas pričam sama sa sobom…i onda..ponovo lavina …

Odrastamo, zapošljavamo se, stupamo u brak, radjamo decu i borimo se da stvorimo dom. Sve to u svoje vreme izgleda dovoljno zanimljivo i uzbudljivo. Ali, stigne jednom trenutak, iznenada (a kako bi drugačije)  klepi kao sad…Pitam se jesu li moje najbolje godine za mnom i slutim da o proticanju vremena razmišljam sa nekom vrstom pometenosti. Da li je to bilo Sve?

Bez obzira na to koliko sam možda uspela u svojim svesno odabranim ciljevima i težnjama, ipak se javalja taj osećaj antiklimaksa. Kao da sam dospela do kraje neke knjige, ranije nego sam očekivala i pitam se po hiljaditi put večeras nisam li nekako, usput promašila koju stotinu stranica?