Nemam naslov

Uvek je neočekivano. Uvek pomalo nestvarno. Uvek nosi čudna obeležja. Samo me klepi. Desi se na najbanalnijim mestima, u najgore doba dana, u zlo doba noći, u pogrešno godišnje doba i svakako baksuzne godine.  Uvalim se u tu sumanut priču o smislu i besmislu postojanja, o razlozima istog, o ljubavima i i teoriji da se ista desi samo kad smo za njom duboko i daleko vapimo.

Blenem, sedim, čupkajući izmišljene končiće sa ruba pamučne sive majce i vidim zid iza uključenog monitora. Koliko dugo? Pa, vreme je jebeno glupav pojam, mada dostižan.

Ovakva misao je bez sumnje nepojmljiva i nedostupna. Ćutim, da, još nisam načila da naglas pričam sama sa sobom…i onda..ponovo lavina …

Odrastamo, zapošljavamo se, stupamo u brak, radjamo decu i borimo se da stvorimo dom. Sve to u svoje vreme izgleda dovoljno zanimljivo i uzbudljivo. Ali, stigne jednom trenutak, iznenada (a kako bi drugačije)  klepi kao sad…Pitam se jesu li moje najbolje godine za mnom i slutim da o proticanju vremena razmišljam sa nekom vrstom pometenosti. Da li je to bilo Sve?

Bez obzira na to koliko sam možda uspela u svojim svesno odabranim ciljevima i težnjama, ipak se javalja taj osećaj antiklimaksa. Kao da sam dospela do kraje neke knjige, ranije nego sam očekivala i pitam se po hiljaditi put večeras nisam li nekako, usput promašila koju stotinu stranica?